ZMIJE OTROVNICE
Odlučio sam da vas upoznam
sa opasnošću ujeda zmija otrovnica iz dva razloga: prvo,
najveća relna opasnost koja vam od životinja preti prilikom
boravka u prirodi je ujed zmije (jako su male šanse da
vam neposredna opasnost preti od neke druge divlje životinje)
i drugo, ukoliko vam se dogodi ova nesreća, važno je da
umete da brzom intervencijom spasete svoj ili tuđi život.
Mere opreza
Opšte pravilo je da vam
od divljih životinja ne preti nikakva opasnost ukoliko
ih ne uznemiravate. Sve divlje životinje beže od čoveka
a napadaju ga samo ukoliko se osećaju ugroženo! To podrazumeva
da ste direktno naleteli na njih, da imaju mladunce koje
će braniti, ili pak da ste na neki drugi način ugrozili
njihov opstanak.
To sve važi i za zmije.
One napadaju čoveka samo iz straha, i samo i jedino ukoliko
ih nagazite! Zmije su jako opasne i u sezoni parenja ili
dok neguju mladunce ali i tada, ako se povučete bez naglih
pokreta, neće vas napasti. Zaštita od ujeda otrovnice
na zahteva nikakve posebne mere već samo oprez! Vodite
računa da po bespuću i kamenjaru ne idete bosi. Pri podizanju
kamena, branju grožđa, pri radu ili igri u maslinjaku,
polju itd. treba stalno biti oprezan. Najbolja preventiva
je da kada prolazite čestarima, kroz visoku travu ili
šumu pravite galamu: pevajte, glasno pričajte, lupajte
štapom, kršite granje oko sebe… Sve divlje životinje,
pa i zmije će se skloniti sa puta kojim idete. Dobro je
da imate čizme sa debljim zidom koji zmijski zubi ne mogu
da probiju: kožne, planinarske, čak i gumene čizme mogu
odlično da posluže. Dobro je i da vam pantalone budu od
čvršćeg materijala. Ukoliko se zmija nagazi ona će se
instiktivno okrenuti i ujesti za nogu, najčešće u visini
čuklja. Ako su na nogama čizme onda neće biti problema.
O zmijama
Zmije su, kao što je poznato
– gmizavci. One su ili neotrovne i potpuno bezopasne,
ili otrovne i vrlo opasne.
Otrovne zmije se u brzini
teško razlikuju od neotrovnih, ali osnovno je to da otrovnice
imaju izraženu trouglastu glavu (kod neotrovnih je ona
više jajolika) i dosta sužen vrat, dok kod neotrovnih
to nije slučaj. Žive na svim meridijanima ali ih mnogo
više ima u toplijim krajevima. Najopasnije su otrovnice
u tropskim predelima. U Južnoj Americi i naročito u Indiji,
od ujeda otrovnih zmija svake godine umre desetine hiljada
ljudi.
| |
Grupu
opasnih otrovnih zmija čine: kobra, istočnoindijska
naočarka i mnoge druge zmije Afrike, Australije i
južne Amerike kojih u Evropi nema. Ali ne varajte
se, u Evropi žive viperene, kojih opet nema u tropskim
krajevima. Među ovim otrovnicama najopasnije su: poskok
(kamenjarka) i šarka. Obe vrste žive u našim krajevima,
a jedna od druge se razlikuju
po šari na leđima i po glavi. Šarka je i dobila ime
po tamnoj, izlomljenoj (cik-cak) šari na leđima. Deblja
je i krupnija od poskoka. Šarke se po pravilu sreću
u šumovitim krajevima, dok se poskok češće nalazi
na kamenjaru, u toplijim krajevima, na moru… Poskok
je nešto manja i tanja zmija, ali opasnija i otrovnija
od šarke. Kao i sve zmije otrovnice ima jako izraženu
trouglastu glavu (gledano odozgo) i roščić na nosu
(to nema ni jedna druga zmija). |
Otrovni aparat u svih
zmija otrovnica je u osnovi jednak. Sastoji se iz dva
oštra i šuplja zuba koja su u vezi s dvema otrovnim žlezdama.
Mesto gde se nalaze otrovne žlezde zavisi od vrste zmije,
ali kod većine se nalazi u gornjoj vilici. Žlezde luče
otrov koji se skuplja u kesicama iznad šupljih zuba. Jačina
i količina otrova su različiti i zavise od mnogo faktora:
ako je zmija sita ili ako je ujedala više puta uzastopce,
otrov je slab i nema ga dovoljno, a ako je gladna ili
ako je dugo na suncu, otrov je jak i ima ga mnogo.
Dejstvo otrova
Otrovnice su veoma pokretne,
nisu plašljive, umeju da plivaju i brzo napadaju. Ujed
je munjevit. Na mestu ujeda se vide dve male ubodne ranice
koje ne krvare. Ubrzo na tom mestu nastane crveni prsten
koji postaje plavičast, tj. rana pomodri i javi se otok.
Nešto kasnije se na tom delu tela javlja obamrlost. Kad
jednom uđe u krv, otrov se raznosi po celom telu. Otrovani
oseća drhtavicu i slabost, javlja se vrtoglavica, puls
mu se ubrzava a disanje postaje sve teže, bled je, često
povraća i ima prolive, gubi svest. Kasnije se javljaju
grčevi i potpuna neosetljivost (koma). Ukoliko se ne reaguje
blagovremeno, nastupa paraliza centra za disanje a malo
zatim i srce prestane da radi.
Prva pomoć
Sastoji se u potpunom
mirovanju povređenog. Ujedeni ud treba podvezati, umereno
stegnuti poveskom neposredno iznad mesta ujeda, i imobilisati.
Povremeno (3-5min) popuštati povesku jer krv mora da cirkuliše
i kroz otrovani deo tela, odnosno od vena ka srcu. Na
samom mestu ujeda naprave se kroz kožu dva unakrsna reza
(slovo "H") u dubini od 3-4mm, i pusti se da
rana iskrvari. Tako će sa krvlju izaći i veći deo otrova.
Nikako se ne preporučuje isisavanje rane ustima, jer je
i najmanja ranica na ustima ili usnoj duplji, kao i kvaran
zub, dovoljna da se otruje i onaj koji pokušava da pomogne!
Rezovi se prave nožem, žiletom ili drugim oštim predmetom
čije je sečivo opaljeno na plamenu ili obrisano alkoholom.
Unesrećenom davati što više tečnosti: čaja, kafe, voćnih
sokova i drugih napitaka, ali nikako alkohol. Zatim ga
treba što pre preneti do najbliže medicinske ustanove
gde će primiti serum protiv zmijskog otrova.
<- nazad •
sadržaj
• dalje
->
|
