OD VELOSIPEDA DO BICIKLA – 125 GODINA BICIKLIZMA U SRBIJI Preuzeto i priređeno iz brošure BSS izdate povodom obeležavanja pomenutog jubileja. Tekst: Branimir Vasić, BSS.

Osnivanje "Prvog srpskog velosipedskog društva" 1884.

Na inicijativu nekoliko uglednih građana Beograda, 23. decembra 1884. osnovano je "Prvo srpsko velosipedsko društvo" a prvi predsednik bio je Milorad Terzibašic. Prvi potpredsednik bio je Mihailo Jovanović, a blagajnik Petar Trpković.

Društvo je imalo 20 članova jer je u to vreme bicikl (velosiped) bio dosta skup. Među osnivačima je bio i dr Đorde Nešić, kasnije akademik i profesor univerziteta. Za vreme studija medicine u Moskvi, Parizu i Beču, zavoleo je biciklizam i važio je za jednog od najboljih srpskih biciklista tog doba jer je 1896. pobedio na prvenstvu Rusije, a iste godine u Liježu pobedio je tadašnjeg svetskog prvaka Nemca Lera.

Popularnost biciklizma je, međutim, rasla, i već u prvoj godini postojanja (1885.) "Prvo srpsko velosipedsko društvo" je postalo član međunarodne organizacije "Sajklist turing klub" sa sedištem u Londonu. Bilo je ovo veoma značajno jer je ova organizacija okupljala 23.000 clanova - velosipedista iz 36 najrazvijenijih zemalja sveta. Glavni zastupnik "Sajklist turing kluba" za Srbiju bio je Milorad Terzibašić.

Amblem Prvog srpskog velosipedskog društva
Velosipedski list preteča srpske sportske štampe	Milorad Terzibašić prvi predsednik Prvog srpskog velosipedskog društva

Prvo društvo koje je organizovano posle beogradskog bilo je velosipedsko društvo u Valjevu, i to 1885. Odmah je došlo i do prvih takmičenja vozača ova dva društva. Do kraja veka pojavila su se društva i organizacije i u Nišu, Leksovcu, Vranju, Paraćinu, Stalaću, Ćićevcu i Šapcu. U tadašnjoj Austrougarskoj je 1886. radilo "Novosadsko velosipedsko društvo", sa kojim je "Prvo srpsko velosipedsko društvo" imalo odličnu saradnju. Do Prvog svetskog rata u Srbiji je radilo desetak klubova i društava.

Prva trka organizovana je u Beogradu 2. juna 1896. na stazi Beograd-Topčider i nazad. Vozili su vojnici i građani posebno, prvi pobednici bili su vojnik Sreten Rajković i građanin Svetolik Savić. Na ulicama je bilo mnogo radoznalog sveta, zapisali su hroničari, a staza je bila dugačka 14 kilometara. Sreten Rajković ju je prešao za 42 minuta i 55 sekundi, a Svetolik Savić za 25 minuta i 22 sekunde.

Ubrzo su velosipedisti iz Beograda počeli da voze i na međunarodim trkama. Prvo učešće je bilo 8. juna 1896. u Zagrebu, kada je "Prvo hrvatsko velosipedsko društvo" priredilo nekoliko trka. Svetolik Savić je bio najbolje plasirani Beograđanin. U prvoj trci je pobedio, po jednom je bio drugi i i treći. U 1887. Beograđani su učestvovali na trkama u Novom Sadu u Austrougarskoj sa vozačima iz Subotice i Budimpešte.

Prvo Prvenstvo Srbije održano je, 5. oktobra 1897. i to zahvaljujući inicijativi brojnih klubova i društava iz cele Srbije. Organizator je bilo "Prvo srpsko velosipedsko društvo" iz Beograda a staza je bila Beograd-Smederevo-Beograd. Trka je imala međunarodni karakter, jer su učestvovali i velosipedisti iz Zadra u Austrougarskoj. Pobedio je srpski takmičar Đorde Popara (prvi srpski biciklista koji je imao trkački bicikl sa točkovima jednakog prečnika, nabavljen u Trstu), prešavši stazu u vremenu 5:13,25. Drugoplasirani je bio Svetolik Savić, po mnogima najbolji vozač Srbije u prvoj deceniji od osnivanja "Prvog srpskog velosipedskog društva".

Interesantno da je na ovoj trci učestvovao i kasniji osnivač "Politike" Vladislav Ribnikar. Ne samo da je bio ljubitelj biciklizma, vec i sjajan takmičar. Na prvom Prvenstvu Srbije zauzeo je treće mesto.

Takmičar na velosipedu

Svetolik Savić najbolji srpski vozač s kraja 19. veka

Godina 1887. je po mnogo čemu bila važna za razvoj biciklizma u Srbiji. Tada se prvi put u Beogradu pojavio bicikl sa prednjim i zadnjim točkom jednakog prečnika. Do tada se vozilo na biciklima koji su imali veliki prednji točak prečnika 1,5m, i mali zadnji prečnika 37,5cm. Dolazak novog modela značio je prekretnicu: stari modeli su bili nezgrapni, nestabilni i teški za vožnju, a novi sa točkovima jednakog prečnika bili su brži, lakši za upravljanje i elegantniji, pogodniji za sportska takmičenja, i po ceni mnogo pristupačniji. Zato je došlo i do povećanja broja članova i društava. Počele su da se učlanjuju i žene, koje su bile izuzetno zainteresovane za biciklizam. Novi model nazvan je "bicikl" i ovaj naziv je ubrzo potisnuo stari, "velosiped".

Ambiciozni clanovi "Prvog srpskog velosipedskog društva", nastojali su od osnivanja da u Beogradu izgrade pistu (velodrom). Naum su ostvarili 1887. kada je član društva, industrijalac Đorde Vajfert, ustupio zemljište za izgradnju piste u blizini Srpskog narodnog pozorišta. Na mestu gde je sada Dom vojske Srbije sagrađena je pista od betona a uz nju su bile i prostorije društva.

Velosipedisti su bili i veoma agilni u popularisanju svog sporta, pa je 8. januara 1887. izašao i „Velosipedski list“ koji je bio preteča sportske štampe u Srbiji (godišnja pretplata bila je šest dinara, izlazio je mesečno). Urednik je bio predsednik "Prvog srpskog velosipedskog društva" Milorad Terzibašić. List je predstavljao aktivnosti društva, donesio vesti iz celog sveta, kalendare takmičenja, tehničke savete u izboru bicikala, i predstavljao nove modele. Imao i odličnu oglasnu službu, u svakom broju je nekoliko strana bilo ispunjeno reklamama i oglasima fabrikanata i proizvođača bicikala.

List je objavio i zapisnik sa sednice 3. "Glavnog zbora Prvog srpskog velosipedskog društva" održane 1. marta 1887, kada je došlo do promene u rukovodstvu jer je Milorad Terzibašić podneo ostavku na dužnost predsednika zbog "mnogih poslova kojima je obuzet". Ali obećao je da će i dalje, o svom trošku, izdavati "Velosipedski list". Za drugog predsednika je izabran Petar Kiki, potpredsednik je bio Dragutin Ž. Đordević, blagajnik Paja Mijatović, poslovođa Sima J. Avramović, predvodnik Svetozar Radosavljević i članovi Veselin Cincarević i J. Barlovac. Usvojen je i finansijski izveštaj: društvo je 1886. prihodovalo 867,50 dinara a imalo je rashod 860,58 dinara. Kritikuje se mali odziv članova sa plaćenom članarinom - od 36 članova ubrano je samo 172 dinara. Pohvaljeni su oni koji su prevezli najveći broj kilometara: Janko Cincar-Markovic 1.453 kilometra, Pavle Mijatović 1.055 i Sv. Radosavljević 627 km.

Objavljena je i vest da su 25. aprila 1887. u goste "Prvom srpskom velosipedskom društvu" došli na velosipedima iz Novog Sada Oto Pauković, sudija i predsednik "Novosadskog velosipedskog društva", Anton Aberle, artiljerijski poručnik iz Varadina, i poštar Julijus Himelsbah. Istovremeno, u Beogradu je boravio i predsednik "Peštanskog velosipedskog društva" Kostović.

Saradnici "Velosipedista" (izlazio u drugoj polovini poslednje decenije 19. veka, do 1900.), koji je bio naslednik "Velosipedskog lista", bili su i neki poznati književnici: Milovan Glišic, Janko Veselinović, Dragomir Brzak i glumac Čica Ilija Stanojević, i sami ljubitelji biciklizma.

Biciklizam – treći najstariji sport u Srbiji Biciklistički sport spada u najstarije sportske discipline na ovim prostorima pošto je "Prvo srpsko velosipedsko društvo" osnovano još 1884. u Beogradu. Organizovano bavljenje sportom pre velosipedista, beleže samo gimnastika/borenje, jer je 1857. u Beogradu osnovano "Prvo srpsko društvo za gimnastiku i borenje Steve Todorovića" i streljaštvo, pošto je Savez streljačkih družina Kraljevine Srbije“ osnovan 1877. u Beogradu. Posle velosipedista, organizovali su se i ljubitelji konjičkog sporta: "Prvo kolo jahača knez Mihailo" je osnovanou Šapcu 1888. "Prvo veslačko - plivačko društvo" osnovano je 1896. u Beogradu, a prva mačevalačka organizacija "Borilačko društvo srpski mač" je osnovana 1897. takođe u Beogradu.

Rover, jedan od popularnijih modela prvih bicikala

Dva puta počinjali iz početka

Ratni vihor 1914. obustavio je sve aktivnosti "Prvog srpskog velosipedskog društva". Uništene su prostorije, pista je oštećena, mnogi članovi se nisu vratili sa ratišta.

Aktivnosti biciklista obnovljene su tek 1929. kada su u Beogradu formirane sekcije u sportskim društvima Balkan, Dušanovac, AMK Beograd... ali i prvi klub – Avala, koji postoji i danas.

Avala je 15. januara 1930. organizovala trku Košutnjak-Rakovica od 32 km, a naredne godine još nekoliko trka: Beograd–Avala-Beograd (29. marta 1931.) i potom Beograd–Valjevo-Beograd na stazi od 200km.

Prvo zvanično Prvenstvo Beograda Avala je organizovala 10. juna 1931. (tri kruga od Beograda do Avale, ukupno 96km) i pobedio je Đorde Drljačić u vremenu 3:00,03 časova. Prosek je bio izvanredan: 31 kilometar na čas!

Biciklizam se širio i do Drugog svetskog rata je u Srbiji bilo više desetina klubova: u Novom Sadu, Subotici (prvi klub Ahiles osnovan je 1880.), Vršcu, Valjevu, Nišu (dva), Požarevcu, Negotinu, Boru, Zaječaru, Kraljevu (dva), Smederevu, Leskovcu, Kragujevcu, Jagodini, Kruševcu, Ćupriji, Velikoj Plani, Ubu, Mladenovcu, Užicu i Vranju.

Međunarodnih trka bilo je sve više. Između dva rata održane su i četiri trke "Beograd–Sofija". Na prvoj, 1937. godine, pobedio je August Prosinek. Vec 1939. i 1940. održane su prve dve trke "Kroz Srbiju". Prva je bila duga skoro 1.000 kilometara, podeljenih u šest etapa. Organizator je bio Beogradski podsavez (osnovan početkom 1935.) sa listovima Politika, Vreme i Pravda, i Radio Beogradom. I naredne godine je organizovana trka "Kroz Srbiju" koja je trajala devet dana. Ovo su bile do tada najveće manifestacije u Srbiji. Pobedili su Jugosloveni August Prosinek i Janez Peternel.

Sve ovo uticalo je, uz stalno povećanje broja trka organizovanih i u unutrašnjosti, da se 1938. osnuje Niški biciklistički podsavez, a 18. decembra 1939. i Srpski biciklistički savez koji je imao 33 kluba na teritoriji Srbije i Vojvodine.

Posle Drugog svetskog rata nije se dugo čekalo da biciklisti obnove aktivnosti. Već krajem 1945. godine osnovane su sekcije u beogradskim sportskim društvima Metalac, Milicionar, Beograd i Crvena zvezda, a slično je bilo i u drugim gradovima Srbije. U aprilu 1945. obnovljene su trke "Oko Kalemegdana" i "Oko Dorćola" a reprezentacija Srbije je te godine vozila na čuvenoj trci "Trst–Varna" gde je osvojila drugo mesto u ukupnom plasmanu. Najbolje plasirani vozač bio je Žika Mićić na šestom mestu (uz pobedu u etapi Kragujevac–Niš), a u reprezentaciji su bili i Dragiša Ješić, Vojnov, Aleksandar Zorić, Radoslav Kozlica, braća Davidović, Veljković i Pavlik.

"Vozili smo u dresovima od debele vune dobijenim od fudbalera, sa dugačkim rukavima, i dobro smo se preznojavali", seća se Žika Mićić. "Vozio sam u kratkim pantalonama i u džepovima su mi bili rezervni tabulari i nešto hrane. Nisam imao bidon. U Trst smo putovali vojnim kamionom sa ceradom i drvenim klupama, a noćili smo u Sežani, u štali sa slamom. Vođe reprezentacije bili su Vlada Spajić, Zdravko Stojanović i fudbaler Milovan Jakšic. Kao nagradu sam dobio tri metra štofa i muški ručni sat. Mogao sam i bolje, da nisam u poslednjoj etapi imao gumi defekt. Drago Davidović mi je dao svoj bicikl i morao je da odustane..."

Prvo posleratno Prvenstvo Srbije održano je 23. novembra 1946. na stazi od Beograda do vrha Avale i nazad, a organizator je bio Biciklistički odbor pri Fiskulturnom savezu Srbije.

Trka "Kroz Jugoslaviju" je obnovljena 1947. (prve tri trke su vožene 1937, 1938. i 1940.) i za veoma kratko vreme je stekla ogroman ugled u svetu. Poslednja je održana 2000. godine.

Biciklistički savez Srbije obnovio je rad 18. septembra 1948. Prvi predsednik bio je Vladimir Spajić. Uz velike napore, u Beogradu je na stadionu Radničkog 1953. izgrađena pista. Kada je posle desetak godina Radnički prodao stadion, uništena je i pista na kojoj su održavani i državni šamionati. Mićić je 1953. bio drugi na trci Ankara – Istanbul.

U posleratnoj generaciji izdvojio se pobedom na "Prvomajskoj trci" (Pula-Beograd) Kosta Todorović. Imao je čak deset minuta bolje vreme od drugoplasiranog. Bio je brdski prvak Srbije 1948, a drumski i brdski 1949. Pamte se i uspesi Veselina Petrovića, po mnogima najboljeg bicikliste Srbije u tom periodu, i njegova pobeda na trci "Kroz Jugoslaviju" 1954. Bio je i prvak Srbije 1951, 1953, 1955. i 1958, i šampion Jugoslavije 1953. i 1956. Tu su i braća Ješic (Dragiša Ješic je ostavio i ogroman trag kao francuski đak u trenerskoj struci, dugogodišnji funkcioner i selektor).

Od Veselina Petrovića do Ivana Stevića

U knjizi "500 trka", dugogodišnji predsednik BSJ i trke "Kroz Jugoslaviju" Slobodan Bosiljčić, pokušao je da kratkim tekstom "proglasi" najboljeg vozača u prošlom veku. Na kraju je, od nekoliko desetina vozača, među kojima su bili i Radoš Čubrić, Mikoš Rnjaković i Aleksandar Milenković, odlučio: Veselin Petrović! O razlozima Bosiljčić piše:

Mikoš Rnjakovic, Aleksandar Milenković, Radiša Čubrić (sva trojica olimpijci u Barseloni 1992), Dušan Dimitrijevic, Miodrag Vuleta, Boris Ljujic, Dragomir Živkovic, Igor Pajovic, Aleksandar Nikacevic, Saša Gajicic... bili su uspešni clanovi reprezentativnih selekcija na trkama "Kroz Jugoslaviju" i "Kroz Srbiju" u periodu od 1990. do 2004. Mikoš Rnjakovic sa četiri pobede na trci "Kroz Srbiju" i 27 titula državnih šampiona (drum i pista), balkanski šapion 2000. i pobednik preko 50 etapa i jednodnevnih trka, najtrofejniji je srpski vozač u ovoj generaciji.

Prvi put vozači iz Jugoslavije takmicili su se na Olimpijskim igrama 1924. u Parizu. Reprezentacija je osvojila 11. mesto. Najbolji ekipni plasman zabeležila je Jugoslavija u Moskvi 1980. - osmo mesto.

Srpski biciklizam može da se pohvali da je jedan njegov takmicar ušao u anale svetskog sporta: Aleksandar Milenković, pobednik trke "Oko Bugarske" 1991, jedan je od retkih sportista koji ima ucešće u tri različita sporta na Olimpijskim igrama: 1992. na zimskim OI u Albervilu u smučarskom trčanju, 1992. na letnjim OI u Barseloni u biciklizmu, i 2006. na zimskim OI u Torinu u biatlonu!

Takode, u Srbiji postoji biciklistička porodica sa dve generacije olimpijaca: Radoš Čubrić je bio učesnik OI u Minhenu 1972, stariji sin Rajko vozio je u Seulu 1988, a mlađi Radiša u Barseloni 1992.

Prvo ucešće jugoslovenskih vozaca na SP bilo je 1926. u Torinu. U ekipnoj konkurenciji najbolji plasman na SP ostvarila je Jugoslavija 1967. u Herenu – sedmo mesto. Prvo "B" prvenstvo sveta za elitu održano je 2003. u Eglu u Švajcarskoj i bilo je kvalifikaciono za OI u Atini. Srpski reprezentativac Ivan Stević osvojio je srebrnu medalju i vizu za OI. Drugo "B" prvenstvo sveta održano je 2007. u Kejptaunu (JAR). Ivan Stević je osvojio šampionsku titulu i plasirao se na OI u Pekingu.

Na Prvenstvu sveta na pisti za juniore 1975. godine, beograđanin Miodrag Marinković, član OBK Beograd, osvojio je srebrnu medalju. Reprezentacija u ciklobalu (fudbal na biciklima) je na šampionatu sveta u Bregencu 2000. godine osvojila bronzu, i ovo su jedini svetski trofeji srpskog biciklizma.

Obeležavanje jubileja u Skupštini Republike Srbije