Tekstovi  
 


       Home -> Tekstovi -> ova strana


Zen biciklizma

Tekst, fotografije: Jone

Osam hiljada kilometara godišnje, pređenih na jednoj istoj ravnoj deonici dugoj devet kilometara? Može li se to a da nam se ne zavrti u glavi, da nam ne popuste živci, da nam zbog slabe upotrebe ne zarđa ležaj volana?


Može - ako okretanje pedala pretvorimo u nešto drugo, ako bicikl shvatimo kao šansu da zadržimo korak sa lepšim delom života, ako kilometre ne jurimo i ne lovimo nego dopuštamo da se, radoznali, ulepe na prašnjavim gumama nad kojima plovimo po, uvek beskrajno zanimljivom, neiscrpno raznolikom, šarolikom i slatkolikom, moru susreta sa drugim ljudima.

Staza koja duž novobeogradske obale Save vodi do Ostružničkog mosta, svet je za sebe. Volim da je zovem "Sendero Luminoso" - Svetla putanja - jer se uvek postojano, pouzdano i verno pruža kroz ravnicu iza poslednjih gradskih solitera (a Beograd se ovde završava naglo, kao nožem isečen), deleći polja sa jedne strane od ritske i rečne melanholije sa druge. Cureći uzanom crtom između tih svetova, ona prima na sebe plimu i oseku videla koje se obrušava sa niskih ili visokih, blistavih ili potmulih nebesa proleća, leta, jeseni i zima (i još dosta drugih godišnjih doba kojih na Senderu ima u izobilju, toliko da nemaju ni imena) te uvek svetlopiše u oku isti prijateljski znak linije koja odlazi ka ivici horizonta.

Sendero ima i svoju sopstvenu, živu, trajnu i brojnu zajednicu onih koji brže ili sporije postavljaju nogu pred nogu ili okreću pedale. Sreću se tu, i pozdravljaju, mladi i stari, zanatlije i umetnici, profesori i đaci, oni što u životu mnogo toga tek počinju i oni što su većinu već završili, oni što misle i oni što više vole da samo osećaju. Tako različite, sve ih povezuje naklonost ka krotkom ravničarskom ljuljanju Sendera, i potreba da budu mornari tom ljuljanju (koje opet, bez njih ne bi moglo biti pravo ljuljanje nego tek setna, neostvarena sudbina devet kilometara dugog asfalta).

E, a ko god ima običaj da bude mornar i plovi Senderom do Ostružničkog mosta Dobre nade i nazad, neizostavno je bar jednom video oker bicikl i na njemu damu crne kose koja vozi sama ili u društvu ali uvek lagano, kao da obavlja sveti i vrlo važni, ritual jutarnjeg sanjivog protezanja. Ako ste je sreli a spadate u retke luminozne Senderce koji je još nisu upoznali, evo: Ljilja Ljucović, 51 godina (a ne bi se reklo), Blok 62, razvedena, majka dečačića od 25 godina, ekonomista. I vlasnik dvadeset godina starog lepotana izašlog iz "Fabrike Bicikala Partizan" (bog da joj dušu prosti, nekad beše najveća na Balkanu).


Domaćica staze ka Ostružničkom mostu,
ovlašćeno lice za sva pitanja o pravoj suštini
kotrljanja na ovom potezu, kao i za obuku u
ovom smislu

Ljilja je u sedište tog oker FBP-a malčice zasela pre rata '99, a od rata na ovamo zasela je baš svojski: onih 8000km pripadaju njoj. I ponavlja ih iz godine u godinu. I sve ih (osim vrlo retkih izuzetaka u vidu odlazaka do Ade ili Zemuna) prelazi na Senderu. Ako vam ovo izgleda užasno dosadno... možda je vreme je da preispitate svoje shvatanje biciklizma. Odnosno ubeđenje da je vožnja bicikla samo ono nešto za šta su potrebne daljine i pejzaži koji se vredno menjaju. To jeste jedan način da se izližu gume, ali ima ih još. Ako ste na primer razvedeni, i na primer živite u stanu u kome se tri generacije češu jedna o drugu, prilično marljivo se trudeći da što više zagorčaju život jedna drugoj, ako ste već više od sedam godina bez posla (čak i da je zbog razbijenog ogledala već bi trebalo da je prošlo, ali ne prolazi), možete da se predate očaju, da se okrenete šakama tableta za anesteziju razorenog optimizma mladosti, ili možete da se pozabavite nekim još jačim sredstvima za svođenje života na zanemarljivu meru.

A možete i ovako: da jednu stazu pretvorite u svoju dnevnu (primaću ili gostinsku, kako god) sobu, i da onda tamo radite ono što se na takvom mestu radi: da primate goste kao u dobrim starim vremenima, da čavrljate i raspredate o svemu i svačemu, dok zajedno sa tim svojim gostima sedite na nameštaju koji ima točkove. Tako život ponovo dobija ne samo svoj nameštaj, nego i prozore i vrata. A bez prozora i vrata, kako bi u naš život ušli, i pomilovali ga, osmesi i jarke reči drugih ljudi?

Po januarskom snegu ne - uostalom treba i čežnji dati priliku da se nahrani i poodraste - ali u svako drugo doba da: dva kruga dnevno, leti i tri, po suncu i kiši, po vrućini i hladnoći... Dva kruga dnevno, ponekad tri. Dva kruga dnevno, ponekad tri.

"To mi je ventil za održavanje psihičke ravnoteže, kutlača za skupljanje energije kojom ću savladati probleme", reći će Ljilja, "i da vidiš, toliko se toga nakupi da preostane čak i za poklanjanje nekim prijateljima koji su večiti pesimisti."

Pa da li, da li nekad dosade hiljade kilometara pređenih tako?

"Nikad. Jer su razgovori uvek novi, nova su i poznanstva."

Kako i ne bi bila nova, kad kroz Ljiljinu primaću sobu defiluju desetine ljudi - tihi i krotki, nemirni i tragači, oni što se čvrsto drže zemlje i oni što su uvek u oblacima, pa nadobudni, ambiciozni i vatreni, pa poznati i priznati, ali i anonimni i nepriznati umetnici i Robinzoni života. A Ljilja je majstor da se sa svakim zapriča i da sa svakim ispije po pehar razgovora. I tako stižemo do talenta i energije: treba ih imati u izobilju za ovako nešto, da se duh ne bi istrošio i izduvao kao meh od gajdi u koje se niko ne seti da dune. Jer u svakom razgovoru treba i dati a ne samo uzimati; svakome treba pokloniti buketić osmeha i pozitivnih emocija, treba biti spreman da se uloži pažnja, strpljenje, i dobroćudno uho. I povrh svega, treba imati intuiciju dobrog rudara ili ratara, tako da se kramp ili motika zabodu tamo gde je žica bogata, odnosno gde je zemlja plodna i bez kamenja. Zato Ljilja često vozi pored sagovornika potpuno koncentrisana i isključena od svega drugog unaokolo: nije lako savesno grickati tuđe reči i na pravi način mesiti sopstvene, a još kad istovremeno treba i okretati pedale... Kad je situacija posebno zahtevna, Ljilja ume i da siđe sa bicikla te da, gurajući ga pored metalnog konjića saputnika, jedro razgovora predano usmerava ka mirnoj luci razumevanja.
 

Pogled na udobni kokpit FBP mašine. Jednostavna ali stilski doterana komandna tabla
dopunjena kombinacijom platna i kože. I još: cajger sa dražesnom kilometražom.

Gore: voda u flaši služi isključivo za pranje ruku - žeđ se utoljava sitno seckanim jabukama, kojih u kokpitu uvek ima u izobilju.

Desno: rupice za elastične gajtančiće koji se spuštaju ka osovini i čine zaštitnu mrežicu između blatobrana i točkova - zaboravljena udobnost. Čelične jednostruke felne ne mogu da se mere sa modernim, ali zato sijaju kao dukati. Neki veruju da Ljilja ima tajni recept za ovakav večiti nenarušen sjaj.

U planu je da oker oldtajmer služi večito, uz neophodne izmene delova. (Gume se menjaju dva puta godišnje, lanac je zamenjen prošle godine, prvi put posle dvadeset godina.)Dakle, ne nadajte se da će jednom biti ponuđen na prodaju.

 


A ona mala slavlja bez kojih ne možemo - gde bi se drugde pravila ako ne u sobi namenjenoj takvim stvarima? U svoja četiri zida, udaljena taman toliko koliko i krajevi sveta, Ljilja tada goste služi za carski dugom asfaltnom sofom Sendera: "Prošlog 12. oktobra rođendan sam proslavila na stazi, raznoseći kolače i časteći društvo. Prijatelji su poklone takođe doneli na biciklima."

Vredi svratiti na žurku koja počne kod "Bombaja" a završi se devet kilometara dalje, makar samo zbog tih kolača jer su oni druga Ljiljina strast i talenat. Mesi ih onako kao što i razgovara: strasno, pažljivo, srcem. Da se ima više para, snovi šapuću da bi sigurno bilo neke majušne poslastičarnice u kojoj bi se pravila čudesa. Ovako u Ljiljinim kolačima uživaju biciklisti. I ima neke pravde u tome - njima bez sumnje dobro dođu.

Godine na točkovima donesu i poneko neprijatno iskustvo. Sa kučićima je par puta bilo povuci-potegni, bila su i dva pada (oba puta se, je li, upražnjavala vožnja "bez ruku"), pre tri godine pred ulazom u pijacu udario ju je auto. Srećom, udarac je bio u granicama ortopedske pristojnosti jer je za volanom bila takođe žena, pa je bicikl prošao sa malim ogrebotinama (što je bilo najvažnije u svemu).

"Na stazi je naravno najlepše u julu i avgustu, kad ima najviše ljudi. Popodne je uvek najveselije, opet zbog ljudi." I romanse ima, nije da nije: "Udvarači uklizavaju sa raznih strana. Mnogima je to omiljena rekreacija kad obuku trenerku, ali bilo je i ozbiljnih ponuda, obećanja momentalnog razvoda..." Don Žuani obično nastupaju razvijajući prigodnu zastavu, na primer: "Jao što je lep bicikl, gde ste ga kupili, hteo bih i ja takav za ćerku..."

I kad nema baš nikoga s kim bi se razgovaralo, ostaje mnogo toga: zelena polja, mrka paučina puzavica na moćnom barskom drveću, radost guranja obraza i čela kroz gusti vazduh nad površinom Sendera... Pa slutnja sunca i buduće vesele gužve na stazi, nešto što osvetli hladne jesenje i zimske dane kroz koje se Ljilja kotrlja ka proleću. Tada dolazi do izražaja i veoma važan deo opreme njenog FBP-a: vokmen sa radiom i ugrađenim evergrinom na talasima par omiljenih radio-stanica. (Kad jednom neka radio-stanica zasluži privilegiju da bude svrstana u njene omiljene - što nije lako - Ljilja se potrudi da upozna muzičkog urednika ili nekog od voditelja, tako da ispunjavanje želja nikad nije problem.)

Kad je veče bilo baš loše ili kad dan počne na sličan način, ili prosto kad se u grlu skupe i u čvor vežu bodljikave niti teskobe, Ljilja odlazi na svoje more: na izmaku blokova ima jedno posebno mesto gde može da sedne, da posmatra veliku vodu savsku i da pusti da se u nju uliju, i sa njom brzo oteku, neke sasvim lične kapi koje ona ima da doda. A kad ih Sava odnese sa sobom, ponovo se može punim očima udahnuti svet, i sesti na sedište bicikla.

I eto. Kad sledeći put sretnete Ljilju i oker FBP, nemojte proći a da im se ne javite. Možda ni ne slutite šta sve imate i želite da kažete. Ili da čujete. Obrišite patike na otiraču od poljskih trava, uđite i smestite se na kanabetu, na kilometru koji vam najviše odgovara. Ispružite se, raskomotite, protegnite i promrdajte prste na nogama. I ne žurite, učestvujte i gledajte pažljivo - samo tako se može shvatiti zen biciklizma u Ljiljinoj gostinskoj sobi.

Dva kruga dnevno, ponekad tri: toliko je dovoljno da se izbegne predaja pred tobože neumoljivom moći svakodnevice, i tiho topljenje u četiri zida koje nas briše iz života... samo ako sami pristajemo na to.