2. dan

Etapa: Jošanička banja - kompleks hotela na Kopaoniku
Statistika: duž=27km; voženo:2h 58min

Penjanje ka hotelima na kopaoniku iz Jošaničke banje počinje prilično naglo, jakim usponom. Put je odličan, najbolji deo na ovoj deonici, sa kvalitetnim asfaltom i dovoljnom širinom. Nije bilo vetra (jakog) ali se sa svakim pređenim kilometrom oseća da se u stvari penjete "na gore". Čistiji, ređi vazduh, i hladniji... baš svaki detalj na putu vam ukazuje gde idete.... na krov Srbije. Ne mogu a da ne spomenem da mi je to bio dodatni podstrek da istrajem iako sam na pojedinim mestima morao čak i da silazim sa bicikla i guram ga, kako bih se malo odmorio i "uzeo" vazduha... Miki je sve to odlično podneo (u slobodno vreme malo i planinari) pa me je stalno sačekivao...

Jednu malu pauzu (za užinu) smo napravili na prevoju "Greda" 1630 mnv. Odatale se vidi pravo bogatstvo ove planine. Šume, šume i samo šume... možete samo pretpostaviti kakva je ovde flora i fauna. Ostalo nam je još 12 km do cilja današnjeg puta... Kada smo stigli kod prvog hotela ukupno smo prešli 27km za 3 sata aktivne vožnje. Ako imate podatak da se usponi kreću u relacijama od 6-9%, onda vam je jasno da to i nije tako loše...

Ah, sećam se jednog događaja: kad smo se popeli do prvog hotela naišli smo na sredovečnog čoveka koji nas je u čudu (zabezeknuto!) posmatrao (mi smo sa još većim čuđenjem posmatrali njega jer je izgledao kao da je video marsovce) i nije odoleo da pita: "Otkud vi momci? Nećete mi valjda reći da ste dovde došli biciklama?" Mislimo mi: Ne, nego nas je dovez'o brzi voz...", a rekli smo: "Pa naravno čiča, zar se to ne vidi po nama..." (Malo smo se pravili važni.) A on će opet: "E onda svaka vam čast! Moj je auto tri puta prokuvao dovde, nisam imao više vode za dolivanje..." Hehehe... ko mu je kriv kad ne zna šta da vozi!!

Kompleks hotela se nalazi na 1700mnv.

Na Kopaoniku je bilo zaista fantastično. Prvi put sam boravio leti na ovoj planini... Hladan i oštar vazduh te drži budnog i ne dozvoljava da se opiješ i uspavaš lepotom kojom te okružuje... Bilo bi šteta trošiti reči na opise jer je jedinstven: to je ipak naša najviša (2017mnv) i najduža planina (120km). Pravi gorostas... ovde npr. raste jedno drvo kojeg nigde nema u svetu. Pogađate? Pančićeva omorika! Kažu da je kao vrsta prilično stara i da nigde ne može da uspeva, samo ovde i na Tari... Verovatno postoji razlog za to.

Dan smo proveli u šetnji, obilasku kompleksa koji još nije imao goste (otvaranje sezone je narednog dana!?) i naravno osvajanju vrha. Mislili smo da to uradimo biciklima (makar ih nosili) ali smo bili dosta iscrpljeni, pa i sva ona prateća oprema... Otišli smo zato pešice. Brzo se stiže. Od hotela do vrha za nešto više od 30min, iako vam se odozdo učini da je potrebno više vremena... To je u stvari manji vrh "Suvo rudište", na 1970 mnv. Na najvišem je vojska, pa jesamim tim i nepristupačan... Nije nam to smetalo. Tog trenutka smo bili na krovu Srbije a dovezli su nas bicikli (dotični su bili koji metar nadmorske visine niže, kod hotela :) što je u suštini i bila naša namera.

Uveče smo prošetali do planinarskog doma "Rtanj" koji nas je oduševio svojim ambijentom i komocijom. Tu možete prespavati i dobiti doručak za (osrednji) novac, pod uslovom da nije sezona i da ima slobodnih soba. U sezoni je uvek pun raznih studenata, planinara, sekcija i slično. Mi smo samo popili čaj pored otvorenog ložišta nasred prostorije... a spavali smo u šatoru vešto skrivenom u dubini šumice. Ako niste znali ovde policija ne dozvoljava kampovanje. Ipak, za manje društvo neće biti nikakav problem da negde smesti šator. Paljenje vatri odmah zaboravite, to bi već bilo previše... Noću nije bilo previše hladno iako smo se danju kretali sa džemperima i postavljenim prslucima.