10. jul '97.

Do Smedereva i nazad

a) Bgd - Smederevo - Bgd (94km)
b) Bgd - Smederevo - mostom preko Dunava - Kovin - Pančevo - Bgd (110km, ali mnogo
    lakše nego varijanta "a")

tekst: Jone

Za vožnju do Smedereva se ne može reći da je naročito lepa - put je uzan i loš sve do desetak km pre Smedereva, saobraćaj intenzivan. Do raskrsnice za Leštane u Vinči vozila je baš puno, potom je ipak nešto mirnije do pred samo Smederevo. Posle izlaska iz Beograda na tom putu postoje dva žestoka uspona dužine od po 4-5km (na povratku ih ustvari ima tri - treba se još i iz iz Boleča popeti do ulaza u Beograd kod raskrsnice za Veliki Mokri Lug. Oba ova uspona su oko Grocke - jedan neposredno pre (Brestovik), drugi neposredno posle: Grocka je u "rupi" pored Dunava, i da se u nju stigne sa bilo koje strane, treba preći preko brda. Manje uspone neću ni da pominjem. Na spustovima često postoje serije niskih asfaltnih hupsera koji su kada je sunce visoko gotovo neprimetni, ali kada se prelazi preko njih bicikl naprosto podivlja i počne da se rita kao divlje konjče. Jako nezgodno pri brzini od 40-50 na sat. Prošle godine sam prvi put prešao čitavu ovu trasu i rekao sebi: nikad više. A pre neki dan sam opet krenuo tamo i to u varijanti "a".

Zašto uopšte ići ovuda? Razlog uglavnom može biti samo nabacivanje kondicije. Ovo je teška trasa (znam da je neki triatlonci ponekad koriste za trening, s tim što se vraćaju preko Kovina) i možda je, iz inata, treba preći jednom u sezoni.

Nešto lepo ipak i ovde postoji: oko 5km pre Smedereva, na levoj strani puta, je ulaz u Jugovo - smederevsku Adu Ciganliju. Jugovo nije ostrvo a nema na tom mestu ni jezera, ali se sa Adom može prediti u svemu ostalom. Na uređenom delu obale Dunava dugačkom otprilike jedan kilometar, ima lepe hladovine kanadskih topola, puno betonskih klupa i drvenih platformica za ležanje, a tu su i bazen, tuševi, restoran, košarkaški i teniski tereni... Gužve nema (barem radnim danom, za vikend ne znam). Jednom rečju - jako fino mesto. (Treba pažljivo gledati ili pitati nekoga jer se osim ulazne kapije, rampe i obrisa restorana u zelenilu iza njih, ništa drugo ne vidi sa puta.)

Pa onda: lep je i pogled koji se otvori na krivinu Dunava sa vrha Brestovika. Lepa je Smederevska tvrđava, posebno staza na njenom spoljašnjem bedemu, uz vodu. Kada se uđe u prostor tvrđave, treba levo u zidinama potražiti prolaz kojim se izlazi na ovo mesto, a potom se može po volji izabrati neki lep kutak za odmor, na zidu ili na nekim stepenicama sa pogledom na reku.

Zašto je tura tako teška? Nemam pojma. Kada se penjem uz Avalu, uživam u onih četiri kilometra, a kada se penjem uz četiri kilometra puta uz Brestovik koji ima sličan nagib, jednostavno po-piz-dim. Pretpostavljam da je dosta toga u lošem, zakrpljenom i džombastom asfaltu koji se, kao za inat, nalazi baš na usponima (kao i na nizbrdicama - taman da ih pokvari ;) a dobar/loš asfalt pri istom nagibu čine razliku od jednog ili dva stepena prenosa. Ipak time ne može da se objasni sav taj mučni osećaj, tako da se verovatno mora uzeti u obzir i dejstvo pasivnog polja Teslinog oružja iz neke od tajnih baza u okolini, vradžbine neke local-babe koja ne voli bicikliste, ili brate jednostavno, uticaj degenerativnih promena prostorno-vremenskog kontinuuma u ovoj zoni svemira (crna rupa u nastanku).

Druge priče sa mojih putovanja na dva točka...