14. avgust
Dan šesti

Prestala kiša.
Stazama, mokrim ali sa odličnom drenažom, sjurili smo se kroz šumu i preko karaule Štula, ka Bosni. Usput smo morali da stajemo, ne odolevajući neverovatnim količinama šumskih malina i kupina. Idući sve vreme uz kanjon, spuštali smo se ka Višegradu. Na prvom seoskom imanju upitali smo babu koja je čuvala krave, koliko ima do Višegrada. "Još 10 km makadamom, pa isto toliko asfaltom", kazala je. Upitao sam je da li smo mi to u Bosni, jer sam stalno očekivao nekakvu graničnu kontrolu. "Jeste, bolan!" - odgovorila mi je zacuđeno.

Višegrad

U Višegrad smo stigli oko 15 h. U gradu je prijatna, opuštena atmosfera. Niko ne obraća paznju na patrole SFOR-a i živi se, bar naizgled, spokojno. Izgleda da su samo mene uznemiravali radoznali pogledi do zuba naoružanih stranih vojnika!

Put uz Drinu

Prešli smo most uz obavezno fotografisanje i nastavili levom obalom Drine, odličnim širokim putem ka muslimanskom delu Federacije. Stravični prizori potpuno razorenih mesta, na obe strane reke ni jedna kuća nije "promašena", upozorenja na opasnost od mina... Zaustavili smo se u Srpskom Goraždu, kupili hranu u prodavnici (za dinare, naravno!) i vozeći stalno 30 km/h projurili kroz Goražde ne osvrćući se na pitanja i dobacivanja prolaznika. Pao je i mrak, pa nismo hteli da rizikujemo da nas i proguta! Posle tridesetak kilometara, taman kada smo pomislili da smo ušli u Republiku Srpsku, ugledali smo kafanu i pre nego što smo stali videli smo tablu iznad vrata sa natpisom "Bujrum"! Sve je bilo jasno, pa smo jos brže nastavili dalje!

Prilično iscrpljeni, stigli smo u Srbinje (bivša Foča). Ružan i prljav grad, po kojem kroz raju koja je izašla da se prošeta sa decom tumaraju neki čudni likovi, dok pored njih u oklopnim vozilima sa dugocevnim mitraljezima na gotovs prolaze namrgođeni SFOR-ovci. Kada smo ispod ulične lampe stali da pogledamo kartu, prikačila su nam se neka deca koja su žestoko bazdela na alkohol. Tražili su nam cigarete, pa čak počeli da preturaju po stvarima. Kada sam uznemiren situacijom krenuo, jedan klinac se zakačio za bicikl u želji da ga povezem, pa se posle onako pijan sručio sa njega. Stao sam da se uverim da li je čitav, i pošto se uz opšti smeh podigao, nastavio sam da vozim bežeci od celog prizora.

Posle 125,7 km, koliko smo tog dana prešli vozeći prosečnom brzinom od 15,6 km/h, što po makadamu, što po asfaltu, i provevši osam sati na sedištu bicikla, našli smo mesto za spavanje pored razrušene improvizovane krečane. Nenad je stavio neke daske preko đubrišta i tu legao da spava, dok sam ja pronašao potpuno mokar i ubuđao dušek, stavio podmetač i vreću za spavanje na njega, i pokušao da se opustim i odmorim. U neko doba noći čuo sam kako putem ispod nas idu ljudi i razgovaraju. Onda sam shvatio da Nenad u snu hrče tako da su i oni preko Drine mogli da ga čuju. Ovi iznenadni prolaznici odjednom ućutaše, tako da su verovatno prestravljeni zvucima iz mraka i žbunja pored puta nastavili svoju šetnju u tišini - da ne probude čudovište!

15. avgust
Dan sedmi

Ustali smo posle 6 h. Sve je mokro. Mene je donekle izvuklo to što sam spavao u Gore-tex jakni i pantalonama. Da li ću ikada da dočekam da spavam u suvom, pitao sam se.

Doručkovali smo i nastavili putovanje gurajuci bicikle pored sebe, ne bi li smo se malo "razdrmali" i zagrejali. Uskoro smo stigli na pravu granicu. Prvo nas je pregledala carina i policija Republike Srpske, pa posle i Crnogorci. Potrebna je samo lična karta, ali je oni dugo proveravaju, a plaše se da nešto i ne švercujemo u bisagama. Bili su, ipak, više znatiželjni nego neprijatni.

U 11:30 h smo stigli do Pivskog jezera, vozeći kroz tunele i stalno uzbrdo. Reka Piva je na nekim mestima neverovatno intenzivne tirkizne boje, a i samo jezero čiji je vodostaj bio prilično nizak, "neprirodno" je plavo. U Plužine smo stigli oko 14 h, spustili se do jezera i ručali u zapanjujuce finom restoranu (za preporuku) "Sočica".

Posle kraćeg odmora vratili smo se istim putem 2 km, i skrenuli kroz tunel ka Durmitoru. To je bila prava "pogibija"! Sunce je pržilo, a mi smo gurali bicikle uzbrdo po putu od krupnog tucanika. Spasavale su nas hladovine i promaje u tunelima, ali je i njih uskoro ponestalo. I tako smo u 19:15 h stigli u Trsu potpuno iscrpljeni. Stali smo pred kafanu kao iz špageti vesterna, sa drvenim tremom. Za jednim stolom su sedele drvoseče i kelnerica, mlada devojka sa naočarima i bez prednjih zuba, koja obožava da se gromoglasno smeje. Drvoseče su počele nešto da nas prozivaju, ali potpuno bezazleno. Kada sam poručio pivo i upalio cigaretu, smirili su se i prihvatili nas k'o svoje! Uskoro je zašlo Sunce i kada sam shvatio da mi se donja vilica trese a zubi cvokoću, požurio sam da navučem toplu trenerku, jaknu, kapu... Brrrr... kakva drastična promena klime! Nenad je stavio svoj primus na sto, pa je tu na licu mesta skuvao supu iz kesice. Pao je mrak, i drvoseče i lokalna ekipa su ušli u kafanu. Neša i ja smo to iskoristili i otišli do obližnjeg motela koji nije radio a vapio je za temeljnim renoviranjem, pa smo preskočili ograde balkona (svako svog, po izboru), uvukli se pod trem i tu legli da prenoćimo, delimično zaštićeni od obilne planinske rose.