31. jul '99

Sopotnica - Žabljak (110km)

Tekst, fotografije:  Jone

Već po običaju nismo bili spremni kad je došao dan polaska sa Sopotnice. Još malo, još koji trenutak u visokom vrtu - to je bila misao koja nam je zujala između ušiju dok smo pakovali stvari u bisage. Jutro je, na žalost, bilo u skladu sa prosekom iz prethodnih dana: neumivena magla se pipkala po otromboljenom i teškom stomaku i razmišljala da li da pusti malo kiše na nas pre odlaska na posao u Prijepolje. Pa je najzad počelo da sipi upravo kad smo krenuli.

Posle tristotinak metara već je trebalo doneti prvu odluku - dosadan i naporan posao u mlohavoj svežini, u lepku sanjivog zevanja, i na pun stomak. Levo ili desno? Levo: spuštamo se ka Lučicama, magistralom idemo do Bijelog Polja i Ivangrada, penjemo se na Bjelasicu do Pešića jezera, spuštamo se do Biogradskog jezera, vozimo kanjonom Tare do mosta na Đurđevića Tari, i na isteku drugog dana ovog puta penjemo se do Žabljaka. Desno: jednodnevna vožnja do Žabljaka preko Divaca, Prijepolja, Pljevalja i Đurđevića Tare. Zabrinuti kombinacijom lošeg vremena i planinskih puteva koji nas očekuju na Bjelasici, sa žaljenjem smo se odlučili za drugu varijantu.

Na putu ka Divcima smo još jednom svratili kod Mirišućeg Vlajka, da se pozdravimo i obećamo novi susret idućeg leta. Brzo smo se spustili do raskrsnice nadomak Prijepolja i potom počeli prvi ozbiljan posao toga dana: uspon na Jabuku. Šesnaest kilometara, visinska razlika 900m, nagib u proseku oko 8%. Nismo se brinuli - i prethodnog leta smo prošli ovuda, tako da smo znali šta nas čeka i kako da rasporedimo snagu. Nije nas uznemirilo ni to što smo sada bili svesni da ćemo morati da se popnemo sve do sitnih crvenih pega krovova posutih po crti kojom je, visoko iznad nas, mekano nebo leglo na razljućeno brdo. (A 1998. godine smo skoro čitav uspon prešli u ubeđenju da će nas put provesti daleko ispod najviše ivice grebena; na kraju smo shvatili da je prevoj upravo na onoj najvišoj tački do koje se popne zaduvani pogled.)

Vreme se, gle čuda, naglo prolepšalo. Inspiracija je bila potpuna, i mi smo kroz sunčano prepodne posle malo više od sat i po došli do sela Jabuka i uronili u svetli, dobroćudni oblak koji je preživao na njemu. Taj nas je okadio laganom kišom, onom koja manje kvasi glavu a više umiva dan i obećava lep život iza sebe. Tako je i bilo: iz oblaka smo izronili na samom prevoju, pred usamljenom kafanicom u velikom zelenom dvorištu, visoko iznad doline u kojoj leži Prijepolje. I valjda prvi put otkako smo krenuli iz Beograda, sunce se više nije kolebalo - ostalo je iznad naših glava sve do večeri.

Zastanak na prevoju (1350mnv) je obavezan, ne samo radi savesnog gustiranja pobede u prvoj od tri runde hrvanja sa visinama, nego i zato što odavde Prijepolje i čitava njegova okolina lako stanu u oko. A stala bi svakako i Sopotnica - samo da se ne skriva u skutima svog Jadovnika, samo da ne sužava zenice odlazećih putnika ohlađenom svetlošću koju šalje sa svojih jutarnjih livada.

Do Pljevalja je ostalo jedanaest kilometara lepog spusta - plata za napor na onoj drugoj strani brda. Pljevlja... mesto mi se nije svidelo kad sam ga prvi put video, i taj utisak je ostao. Tegoba, teskoba, namrštena palanka ulica zakrčenih prodornim ispitivačkim pogledima i čvrsto stisnutim usnama, raskršća na kojima leži nelagodan osećaj neizvesnosti i napetog isčekivanja nečeg neugodnog. A možda sam samo nepravedan?

Sumnjam da je u tako tmurnom vazduhu ikada mogla da postoji i deluje ugledna institucija poznata pod nazivom "Pljevaljski tamburaši". Pravoslavni mirisi se dižu u laganom luku i kače u krošnje drvoreda na glavnoj ulici, muslimanski mirisi puze preko klupa i traže prečice iza ograda. Svako svojim putem, bez mešanja. Nosevi idu za svojom pašom: pravoslavni se propinju u vis i vuku za sobom glave koje im pripadaju. Muslimanski teško jašu na telima ispod sebe, savijaju čela do u duboke ponore. Jedni prolaznici zato koračaju pogleda uprtih u u krovove, a drugi pogleda uprtih u zemlju. Lica i jednih i drugih sa krajnjim naporom nose teret ogromnih, kontroli izmaklih, obesnih, do pucanja uhranjenih i utovljenih noseva, koji sa njima čine šta hoće. Nema ovde tamburaša - samo razuzdani i raspojasani nosevi na ulicama. A možda sam samo nepravedan...

U centru se nalazi poslastičarnica. Udenuli smo se u prazan prostor između slojeva mirisa i sredinom ulice se dovezli do nje. Sećam se kako su nam godinu dana ranije mlada žena i njena majka sipale vodu u bidone, dodale led unutra. Izašle su tada da nas isprate sa izrazima na licima kao da treba nešto važno da nam kažu, ali ne mogu to pod svim onim pogledima koji kao igle prošivaju svakog ko se pojavi na trotoaru. Umesto toga su samo gledale kako nas niz ulicu odnosi sasvim određena, tačno definisana i unapred klasifikovana, nit mirisa.

Ove godine je izbor u radnji bio manji, ukus nije bio bog zna šta. No prijalo (i trebalo) nam je slatko. Žena je zaboravila da smo već dolazili, mi se nismo trudili da je podsetimo. Kao i pre godinu dana, njena devojčica je bila uz nju sa one strane tezge. Ona nas se setila, onda podsetila i majku - kad smo već bili pored bicikala, njih dve su izašle da nam požele srećan put. Zadovoljni smo bili: u našim krhkim životima bio je to već drugi put za dve godine kako uspevamo da napustimo pastry shop "California" i hotel "Pljevlja-California", tako nepravedno izostavljene u pesmi "Eagles"-a.

Van varošice je opet sve bilo lepo kao i ranije (a možda sam samo nepravedan). Najpre se po krotkom i blago valovitom terenu vozi nekoliko kilometara, a onda počinje drugi veći uspon na putu od Prijepolja. Posle sedam kilometara taj uspon namernike koji su baš navalili, sa 850 mnv ponovo izvodi na 1300 mnv. Vozi se kroz divne borove šume; najveća od raskošno obraslih čuka pored kojih se prolazi zove se Crnoborje. Na kraju se izlazi na Kosaničko polje. Sada se treba koncentrisati, uozbiljiti, opustiti, spremiti za glavno uživanje. Prvo za šest-sedam kilometara klizanja preko svilenog travnatog trepiha položenog na brežuljke zaravni (vožnja lepa i lagana kao kad se nožem koji sjajno pristaje u ruku, razmazuje buter po toplom hlebu). Onda skoro deset kilometara fennomennnomenalnog spusta do mosta na Đurđevića Tari (kao kad sa onog toplog hleba ka čaši vina padaju poludele od strasti trunčice sira i uspaljene mrvice pečurki).

Negde na zaravni nas je sustiglo naše veselo društvo sa Sopotnice, koje je takođe krenulo na Durmitor. Do Pljevalja su došli na najrazličitije načine, a tamo su iznajmili kombi i potrpali se unutra tako stručno da niko nije morao da sedi na krovu ili da drži noge isturene kroz prozor, odnosno diskretno zavučene u nozdrve vozača. Kratak razgovor, mnogo smeha, tvrdoglavo odbijena ponuda da naše bisage skinemo i ubacimo u kombi, pozdrav, i nestrpljivo krećemo dalje. Na Kosanici

Brzo smo potrošili pitomu Kosanicu i počeli survavanje ka mostu čije se skriveno ali snažno prisustvo već osećalo. Dve opijene mrvice u padu ka vinu u kome se sve spaja, dve opsednute glave u letu ka čvorištu dvaju hemisfera... Ali svako bi se isto osećao na našem mestu - ovo je bila pijanka po svačijoj meri.

Most se pojavio i presekao, presekao, presekao dubinu ispod nas. Jedan britki i svetli zamah kroz vazduh, munjevito sečivo koje se prolama danom. Kakav most? Čudesan, neponovljiv. Takav koji ne leži ni nebu ni na zemljli ni na svojim obalama, takav koji jedva da dotiče svoje temelje i jedva da mosti svoju reku. Ovaj most teče, a reka vezuje i ukrašava njegove lukove kao mašna krajeve dragocenog poklona, dok se zapliće u njega tirkiznom, modrom, zelenom bojom - neodredivom kao što je boja očiju svake lepotice. Videli smo ga kako se sunča u dnu neverovatnog procepa u Zemljinoj kori, a opet ne baš ni u samom dnu, nego taman toliko iznad da se sva mašta može lako provući ispod njega. Gledali smo odozgo kako naizgled lenjo liže vazduh, sklupčan u svojoj zelenoj pletenoj košari, spreman da se na zvuk neke frule trgne i poput munje sukne naviše.

Mogao bi se izgraditi još jedan takav most, ali samo ako bi se za njega izgradila ista takva veličanstvena rupa, i na njenom dnu smislila još jedna takva reka kao što je Tara. I još bi zvezde i muze inspiracije morali neštedimice da vole onoga ko bi pregnuo u takav poduhvat.

Od čega je načinjen? Najviše od vere u dobar završetak. Zatim od onoga što su naneli svi potoci sa litica, sve boje sa planina, svi zvukovi sa Tare. Sve je to onda ispirano i izbeljivano svetlošću iz čaure plahog neba, pa osušeno u jednu svilenu nit dugu trista šezdeset metara. Ka njemu se sve stropoštava i lomi, na njemu se sve vezuje da bi ponovo uzavrilo i uzletelo iza njega. Sva brda, sve litice, ne postoje za pogled sa suprotne strane dok prvo i sami ne pređu preko tog mosta. On je tanka vlast koja drži svet na okupu, suva vlat nad provalijom nevidela, bez njega bi se dve polovine sveta nepopravljivo razišle svaka na svoju stranu u okeanu svemirskom. On je taj koji jednim odlučnim ornamentom - finim kao san kujundžije, blagovremenim kao udarac vetra u zamrlo jedro, neminovnim i strahovitim kao eksplozija maslačka - okončava strmo pletivo sa severnog pola, i započinje pletenje nove strmine ka južnom.

Ali on ne vlada uz pomoć snage i sile: sva okolina, sve što hoda, stoji, puzi, curi, leti, visi, pliva, cveta, teče - sve je zaljubljeno u njega. Usred mahnitog vrtloga, usred pomamnog sažimanja Zemljine kore, usred ključajuće implozije svega postojećeg - skok ka drugoj obali tog slabog, tankog, vitkog tela, te paučine bez moći kakva postoji u udovima drugih betonskih ili čeličnih grdosija, toliko je ludo hrabar i toliko neizvestan, tako predodređen za neuspeh, slom, pad, da niko ko stupi na njega ne može verovati da će do druge obale zaista i doći. Lagan kao pero, on se ruši u Taru još od samog onog časa kada su uklonili skele sa njega. Sudbina mosta i sudbina putnika se zato pri svakom prelasku spliću i zajedno rešavaju. I kako onda da se čovek ne zaljubi u takav most?

Kraće nego što smo hteli trajalo je naše lebdenje u visini: eto nas već nad bistrom Tarom, predajemo se u ruke uzbudljivoj šansi. Dve kolovozne trake su široke jedva koliko jedna na nekom bulevaru. Uzak je, uzak. Vozimo po žici, nad dubinom ushićeno bride i levi i desni obraz. Zastajemo da pogledamo. Pod sobom osećamo napor, uzdrhtalu zategnutost.

Jedina građevina na drugoj strani, odmah uz izlazak sa mosta i raskrsnicu Žabljak-Mojkovac, je restoran. Drvene klupe i stolovi poređani u hladu su odlično mesto za buđenje i osvešćivanje, za predah i odmor, za još uživanja u lepoti betonskih lukova. Samo pažljivo, da se opet ne padne u trans...

Odavde počinje poslednje, treće iskušenje na putu do Žabljaka: deset kilometara uspona do na plato Durmitora, od 770 na 1390 mnv. Peli smo se kroz kasno popodne uživajući u svakom metru. Sve je bilo kako treba složeno, usklađeno jedno sa drugim na najbolji način: vazduh, vreme, glave, noge, bicikli... Skoro da nismo osećali da idemo uvis - umesto toga smo posmatrali kako se tlo oko nas spušta, kako most opet tone u dubinu vukući za sobom kontinente.

Sat vremena, i izašli smo na plato. Durmitor je bio tamo. Dočekao nas je začešljan divnom niskom svetlošću koja je ravnala poslednje sate dana. Do Žabljaka smo vozili još trinaestak kilometara kroz lepe predele slične onima na Kosanici, ali sa nekoliko kraćih uzbrdica i spuštanja.

Na 95 kilometara puta od Prijepolja do Žabljaka treba savladati ukupnu visinsku razliku od oko 2300m. Kad se još pogleda profil visina, može se lako doneti pogrešan zaključak da se vožnja ovuda sastoji samo od KDSIV (*) spuštanja i QQ & lele penjanja. No nije tako: koliko god naporno bilo, vredno je truda. Saobraćaj je svuda prijatno slab i nimalo ne ometa uživanje (a kad se krene uzbrdo od Đurđevića Tare, to je već žurka na praktično praznom putu). Krivično delo KDSIV-a u ovom slučaju ne postoji jer su sve nizbrdice stvorene za uživanje, dakle opravdavanju svrhu svog postojanja. Na usponima je svaki metar nagrađen lepotom koju pruža okolina. Pa i da nije svega ovoga, spust do mosta na Tari bio bi dovoljan da opravda znoj na ovoj trasi.