Vuelta al norte (Jasna & Jone)

mape

Malo Središte - Gudurički vrh - Gudurica - Markovac- Vršac - pl. dom (50km)

Jone: Od manastira se na Gudurički vrh može izaći ili planinarskom stazom, koja zbog svojih strmih i uzanih kaskada meni nije bila primamljiva, ili makadamskim putem. On me je vodio najpre ravno, a onda se složio u serpentine i kroz šumu krenuo naviše. U Vršačkim brdima uvek začudi i oduševi izgled okoline: po njemu bi se teško moglo zaključiti da je nadmorska visina skromnih nekoliko stotina metara. Tako su guste i jake šume, tako strme strane i linije brda, da sve liči na neku visoku planinu. A posebno je na ovom mestu taj utisak bio jak.

Put je postao strm, a makadam nažalost isuviše rastresit da bih mogao po njemu sa trkačkim prenosom i sa "crevcima" na točkovima. Bicikl se sve češće zaglavljivao, pa sam sve češće morao da silazim i guram. To jest, do raskrsnice u šumi - malo više od tri kilometra udaljene od manastira i tačno na pola puta do vrha - nekako se još i moglo voziti. Ali tu sam skrenuo levo (uzbrdo) i izašao na malo širu zemljanu stazu, mestimično prilično zaraslu i sa dubokim tragovima točkova onih koji su tuda uspeli da prođu nekim terencem. Odatle do vrha sam uglavnom hodao pored bicikla. Ili iza njega - na nekim mestima je bilo zaista usko.

Gudurički vrh (641 mnv) Na pitomim brežuljcima koji se vide ispod, gnezde se plodni vinogradi.

Na poslednjem kilometru lako je promašiti put, stoga se treba osloniti na planinarske oznake na drveću. Oko dvesta metara pre vrha nestaju i oznake, ali orijentacija tada više nije komplikovana: dovoljno je nastaviti naviše, ka mestu gde se vidi da kroz granje curi sve više neba. Do vrha sam stigao sat i četvrt posle polaska iz manastira, i nisam onde našao ništa zanimljivo. Zapušten i zarastao proplanak okružen drvećem od koga se ništa ne može videti, jedan stubić na kojem je upisana visina i koji kaže da je to najviši vrh Vojvodine - to je sve. Za moj ukus ovo sigurno nije naročit motiv za penjanje, ali kao što rekoh, okolina jeste. Čini mi se zato da bi prava kombinacija bila ova: od manastira do one raskrsnice u šumi, potom ne skretati levo (ka vrhu) nego nastaviti pravo i naniže, prema manastiru i selu Mesić koji bi odatle trebalo da budu udaljeni 5-6km. (Dolazeći od Središta, na raskrsnici sam najpre pošao upravo na tu stranu ali sam se posle 700 metara vratio, zaključivši da me put koji se stalno spušta nikada neće dovesti na vr' ;) Odnosno, da parafraziram čuveno alanfordovsko pravilo, shvatio sam da "ako se kaniš popeti, ne smiješ se spustiti!"). Od Mesića onda treba krenuti prema Vršcu, da bi se u dom stiglo istim putem kojim smo i mi došli iz Beograda - i eto jednog sjajnog kruga.

Sa vrha sam se istim putem vratio do manastira Središte, ovog puta daleko brže jer se nizbrdo uglavnom moglo voziti. Nisam propustio da ponovo predahnem pored crkvice i izvora, a onda sam se zaputio na sever. Spust do centra Malog Središta je bio lepa vožnja između kućica i dvorišta koji su na onom nagibu ponovo ostavljali utisak nekog planinskog sela.

U centru se kod blistavo bele rumunske crkve ponovo izlazi na asfalt, a valja još savladati kratku uzbrdicu da bi se izašlo na suprotnu stranu sela i raskrsnicu. Levo se može za Veliko Središte, a ja sam krenuo desno, ka selu Gudurica. Odavde je počeo i najlepši deo izleta. Put je vrlo uzan ali bez saobraćaja (do Gudurice samo dva-tri automobila i isto toliko motociklista), i ide po ramenu brda, kroz dugačke vinograde. Tako se može uživati i u grožđu i u neometanom pogledu u daljine.

U mirnom vazduhu se jasno moglo čuti kako po vinogradima bubri: svakog časa bi po neki grozd postao zreo i kvocao je važno nad svojim jedrim kuglicama kao kokoška nad jajetom. Kvocanje je privlačilo berače, i oni su se uvek nalazili na mestima gde se najviše galamilo.

A onda je došlo savršenstvo bez ogrebotine: blago popodnevno sunce, dugačke senke, nizbrdica taman toliko nizbrdna da se ne mora baviti ni okretanjem pedala ni formalnostima vezanim za kočenje. Umesto toga se može u jednoj ruci držati grozd, a drugom zablejano štrpkati po njemu dok se na visokoj barskoj stolici plovi pučinom očešljanom u redove, dok se jedri vrhom sporog i pitomog talasa širokih pleća. To jest, stolica plovi, i telo plovi - a glava se ne kvasi. Ona je u onom uzanom plavom prostoru između čokota i sunca u kome se rađa vino, i iz koga to vino onda preliva i puni grozdove. Tako se biva opijen bez čaše i pijan bez bokala. I samo zbog ovih pola sata vredelo bi doći ovamo, doći i sledećeg septembra, i onog posle njega, i svih drugih septembara.

Vinogradi su kao ogromne gusenice puzili ka Gudurici u potrazi za boljom pašom. Uzmičući pred sve dužom senkom koja je silazila iz Vršačkih brda, nosili su sa sobom i berače, tamne buvice u gustom zelenom runu. Mogao sam da zamislim kako ovi svakog dana ulaze među čokote negde kod Velikog Središta, ili možda čak kod Vršca, a posle bivaju odneti do Malog Središta, Markovca, ili ko zna već na koje mesto sa koga se posle treba dugo vraćati kući. Kretanje vinograda sam i sâm mogao da osetim, i mene je odnosilo - a biće da sam biciklom golicao više nego što je trebalo, jer me je na kraju streslo u Guduricu.

Ovo mesto ima romantičnu glavnu ulicu sa parkom, crkvom, školom i nekoliko starih i lepih fasada. U njemu je tokom II Svetskog rata, a i posle, živela velika grupa Slovenaca koji su tu bili smešteni kada su morali da napuste svoj zavičaj.

Ispred parka sam skrenuo desno i zaputio se raspevanim putem na kraj sveta, do sela Markovac iza koga nema ničega osim rumunske granice. Asfalt se tamo završava, dalje se u polja može samo uzanim letnjim putem. Ima tako mesta koja se ne prvi pogled ne razlikuju mnogo od stotina sličnih, i ni po čemu ne bi mogla da igraju takvu jednu važnu ulogu kao što je međa i merilo nama poznatog. A ona su ipak to, i iz nekog nedokučivog razloga ukazuju nam se bez kompleksa kao mali, domaći, kućni, za amatersku upotrebu namenjeni, portabl, ekonomični i pristupačni krajevi sveta. I ovde je bilo je mirno, tiho i pospano kako i dolikuje mestima na kraju sveta; u večernjem vazduhu je lebdeo upravo onaj osećaj sete koji se ima kad se iza leđa nađe baš sve što se poznaje i voli; mirisi i zvuci su budili i birali uspomene baš onako kako to biva na mestima koja nešto na ovoj kugli okončavaju. Gotovo kao i kad se iz luke Kejptauna pogled preko okeana položi ka Antarktiku, tako se i ovde uzbudljivi nemir javljao kad se stigne na liniju iza koje su se prostirala samo polja.

U selu su Rumuni, reklo bi se, većina. Lepa, sveže okrečena crkva i svi odlomci razgovora koje sam na šoru podigao, pokazali su mi to. Nisam planirao - a svejedno beše i kasno - ali bi bilo zanimljivo pokušati povratak do Širokog Bila (mesto na kome se nalazi dom) tako da se iz Markovca okrene ka Mesiću ili selu Sočica. Tako bi se vožnjom od doma, preko Vršca, Velikog Središta, Gudurice, Markovca i Mesića, lepo zatvorio krug oko Vršačkih brda. Krenuo sam nazad, prošao Guduricu i Veliko Središte (tu vredi pažljivo pogledati prekrasnu osnovnu školu "Branko Radičević", koja po fasadi i vrtu više liči na veliku raskošnu vilu) i doneo mrak u Vršac. Potražio sam direkciju "Vršačkih vinograda", da bih izmirio račun za grožđe koje sam pojeo, a onda sam još jednom prošao onih deset kilometara uspona i makadama do doma. I opet je bilo lepo voziti tuda pod punim mesecom i čistim nebom.

A posle inspirativne samoće na ovom delu puta, prijala je i suprotnost: žagor i metež u domu, u kome je kad sam stigao upravo bila u jeku fešta vojvođanskih planinara. Pasulj sa kazana (taj digestivni akcent me ove godine nekako uporno prati... ne bunim se, dapače :), vino, gitare, harmonike, i kao kruna večeri ples na terasi doma, čijim su parketom od mesečine do u kasne sate klizila zaneta stopala.

Pl. dom - Mesić - Kuštilj - Jasenovo - Grebenac - Kovin - Beograd (146km)

Posle onakve zabave se, naravno, nije moglo rano ustati. Zato smo Jasna i ja narednog prepodneva krenuli kući tek posle jedanaest. Najpre smo se spustili već poznatim putem ka Vršcu (i red je već bio da tuda prođem nizbrdo i uživam u sjajnom spustu od Kule), a onda smo okrenuli levo, ka Mesiću.

Manastir Mesić Tradicija vezuje postanak Mesića za srpske despote Grgura i Jovana Brankovića, tj. za kraj XV veka. Ovo mišljenje dobilo je prvi istorijski komentar tek u opisu manastira iz 1771. godine. Međutim, prvi pouzdani pomen o Mesiću potiče iz katastiha Pećke Patrijaršije (1160. i 1666.) Manastir je stradao za vreme austro-turskih ratova 1716. ali je 1722. obnovljen. Krajem XVIII veka uz staru pripratu podignuta je nova spoljna priprata. U arhitektonskom pogledu crkva manastira pripada raškoj školi. Ima osmostrano kube koje je iznutra okruglo i oslonjeno na četiri stupca, a na zapadnoj strani je dozidan barokni zvonik. Spoljašnji zidovi su ukrašeni slepim arkadama. Ispod fresaka iz 1743. godine nazire se stariji sloj živopisa. Manastirski konak u klasicističkom stilu sazidan je u periodu 1841-1843. Njegova pomalo neobična monumentalna fasada sa snažnim grčkim stubovima nalazi se na spoljašnjoj strani manastirskih zidova, pa je posle zvonika prvo što se, dolazeći, primeti sa puta.

Mesić po čitav dan spava ispod krošnji majušnog drveća u centru. Stabla su okrečena u belo i sa svojom čupavom frizurom podsećaju na rode kojima noge vire iz gnezda. Vreme se ovde zgusnulo u malom blatnom potočiću koji jedva curi dubokim šancem i deli selo na sljubljeni mali Budim i naherenu malu Peštu. Kad neko nešto i kaže, reč zagazi u taj potok i na drugu stranu pređe matora i više nikome potrebna; guske, psi i mačke se gegaju po sokaku tako sporo da se treba vraćati nekoliko puta ne bi li se otkrilo ko koga juri; kad hukne zatvarač na pivskoj flaši otčepi se čitavo godišnje doba, i onda skupa mesecima padaju na zemlju - a već na penu iz grlića treba čekati čitavu večnost.

Mesić, podne U uglu sokaka se našlo dovoljno hlada i za čitanje i za dremanje.

Kad smo polazili iz Beograda u planu je bio povratak istim putem kojim smo i došli, ali je ovde počela da me kopka mogućnost da se vratimo idući prema Beloj Crkvi, a potom skrećući za Grebenac i Kovin. U tom slučaju je trebalo do kuće voziti skoro 150km, i na Jasni je bilo da odluči. Bila je na "GT"-u sa nakačenim bisagama, do tog vikenda je njena najduža vožnja iznosila 60km, bilo je sparno, sparno. "Ovaj... dim. Pa da, valjda... hmm, svakako?... Dim!", rekla je. Pa smo tako i krenuli tuda :)

Par kilometara od Mesića nazad, i već smo bili na raskrsnici na kojoj smo okrenuli ka Jablanki. Izašli smo na liniju kojom su dan ranije prošli i naši drugari, i koja će nas voditi uz samu rumunsku granicu. Jablanka, Kuštilj, Vojvodinci, Dobričevo, Banatska Subotica - jedno za drugim ređala su se lepa i tiha mala mesta koja su davala ujednačeni ritam putovanju. Pre Kuštilja smo se popeli na brdo a onda je bilo uglavnom ravno ili nizbrdo, kroz vinograde ili polja poprskana suncokretima. U Vojvodincima smo predahnuli, opet uz grožđe, i bacili pogled sa visoka na rumunsku stranu: granica je ovde samo par stotina metara udaljena i nalazi se na drugoj obali Karaša.

U velikom selu Jasenovu (i nije baš tako veliko, samo nam je izgedalo kao Las Vegas posle onih mirnih kutaka koje smo upravo prošli) smo umesto ka Beloj Crkvi pošli lošom asfaltnom džadom ka Dupljaji i Grebencu. Upozorili su nas da očekuje i nekoliko kilometara letnjeg puta, ali je ovako bilo kraće... i kako se pokazalo, mnogo lepše. Asfalt je bio loš i iskrpljen samo na prvih šest kilometara do Dupljaje, a kada smo iza tog mesta prošli mali kanjon i kroz njega kao kroz vrata ponovo ušli u peščaru, obradovali su nas i stanje puta i lepota predela. Vozili smo najpre kroz dolinu vrba okruženu čudnim zatravljenim talasima: ranije pomenuto Zagajičko brdo odavde počinje da raste ka Šušari, i upravo njegove korene smo sada gledali.

Kad se pogled sa vode svrati niz put, sa uzvišenja na kome se most nalazi lako se u plavetnilu neba ulovi beli crkveni toranj u centru Grebenca. Brzo smo stigli do tamo i namah bili upijeni u zagušljivi popodnevni mir koji se kao mozzarella otezao sa krovova ovog zaboravljenog naramka kuća. Ručali smo na klupi ispred visokog belog zida crkvenog dvorišta (munjevit skok iz Sibira u seoce na Andima :), posmatrajući kako pustom glavnom ulicom vruć vetar valja deliblatski pesak. U Mesiću je vreme oklevalo u blatnjavom potočiću, a ovde je jedva sipilo kroz veliki i pohabani peščani sat, što je ovaj pueblo uistinu i bio. Kad sitna svetlucava prašina stigne na početak ulice, treba ustati; kad se vrati do crkve, treba ručati; kad u smiraj dana došušti do izlaza iz sela i do mosta, treba se spremati za počinak. Kad nije bilo vetra vreme nije imao ko da pogura - zato je mesto kasnilo za svetom tačno onoliko koliko se bezvetrine u njegovoj istoriji nakupilo.

Iza Grebenca je trebalo da naiđemo na onaj komad letnjeg puta. No umesto 5-6 kilometara, prešli smo pred ulaskom u Kajtasovo samo krpicu kraću od kilometra, k tome i sasvim dobru za vožnju. Ostatak je bio očigledno asfaltiran pre najviše godinu dana, i glas o tome još nije bio stigao u strašno udaljena mesta kao što su Jasenovo, Dobričevo... Eto još jednog dokaza da vreme sporo teče na ovoj usamljenoj liniji kroz peščaru.

Kada smo kroz drvored bagremova izašli na put Bela Crkva-Kovin, u mislima sam se još jednom vratio na ono što smo upravo prošli: od rakrsnice ispod Vršačke kule preko Mesića, Kuštilja, Jasenova i Dupljaje, bila je to sjajna i romantična vožnja sa vrhuncem na mostu pred Grebencom i u samom seocetu. Retko ko prolazi putevima koji povezuju ova mesta, i oni su čitavi na raspolaganju putniku na biciklu, zajedno sa tišinom pukotine u kojoj će ovaj vek ležati i kad na drugim mestima bude već davno okopneo.

Šumarak je, kao što mu i ime kaže, mesto u šumarku na samoj ivici peščare, sa lepim kućama i vikendicama sakrivenim u zelenilu vrtova. Dotle smo uglavnom mogli da se od sunca krijemo u senkama drveća, ali sada smo morali na otvoreno. Do Gaja i Kovina je još i bilo zanimljivo, no posle toga nas je čekala dooosadna vožnja preko Bavaništa i Pančeva. Na beskrajnim njivama pogled nije imao gde da otpočine, i neprestano je bežao pod prednji točak pedarala. Posustale misli su se onda prele na tom okruglom vretenu čiji nas je svaki obrtaj nosio bliže kući.

Mrak nas je uhvatio znatno pre Pančeva pa smo onaj uzani svinjac ispred pančevačkog mosta morali da prelazimo vrlo oprezno. U Beogradu smo zato živnuli i pivom u Skadarliji proslavili kraj putovanja. Jasna je još uvek bila u stanju da podigne kriglu i nazdravi:

		Komentari, primedbe, ispravke, dopune... izvolite.