28. jul 2000.

Moravac - Berane - Bjelasica - Pešića jezero (65km)

mapa, profil visina (91Kb)

U zoru sam čuo kako muškarci odlaze svojim poslom, i kad smo posle sat-dva ustali bili smo opet sami sa domaćicom. Sačekali smo da se iza brda pojavi sunce i poliže slanu sa šatora, pa se spakovali, raspitali za dalji put, šutnuli pseto i krenuli. Trebalo je i dalje zapinjati uzbrdo, preko strme livade i kroz retku šumu, sve dok nekih pola sata kasnije nismo izašli na visoravan iznad farme i napipali našu stazu. Sledeći kilometri su bili poslastica: vozili smo kroz lavirint niskih brda, kroz divne zatravljene predele sa pegama šume tu i tamo, klatili se putićem koji su često činile samo dve svetle niti, ranim svetlom izbijene iz raskošnih zelenih tepiha. Negde usput smo prešli i granicu sa Crnom Gorom.


Iznad farme (J)

Valjanje kroz snove (J)

Gađali smo selo Bor, do koga je prema obaveštenjima sa farme trebalo da stignemo podnošljivim makadamom. Kad ga jednom potrefimo. To nismo uspeli da izvedemo, ali smo zato zalutali na pašnjake visoko iznad sela i bili ushićeni vidicima. Iz otvorenog, vetrovitog prostora u kome smo se nalazili videli smo kako se dole šire veličanstvene četinarske šume; ime sela Bor nije bilo slučajno. Pod jednom visokom i golom glavom, na jednoj strmoj mekanoj oblini koja se sve strmije obrušavala u ponor, izgubili smo stazu. Krenuo sam da pronjuškam, a onda je odnekud dopro glas: "A ja, sad si tu, a da te vidim zimi da dođeš ovde, sinko majčin!"

Vlasnik glasa je bio čičica koji se sa stadom ovaca pojavio niotkuda. Skoro da je dotrčao do mene: "Ćazim Ličina!", predstavio se. A koji sam ja i odakle sam? "Iz Beograda? Ču', odma' da ti rečem, ja sam Albanac." Samo, objasnio je, nije "onakav" Albanac - on takve nikako ne voli, a ne voli ni Albance iz Albanije - nego je naš, jugoslovenski orijentisan. Pozvah Cecu, pa sedosmo da se razgovorimo. Svakako smo mu bili premija, neočekivano društvo u planini, i nije imao nameru da nas pusti a da ne ramenimo koju. Ispričao nam je da je bio Titov partizan, posle rata akcijaš, udarnik, gradio je i Novi Beograd, neko vreme tamo i živeo. Onda se vratio u rodni kraj, sažvakao godine, ostario. I uvek, kaže, verovao u Jugoslaviju. Jugoslavija mu vratila tako što mu je onog zloglasnog dana u onom zloglasnom vozu u Štrpcima otela i ubila sina. Nekoliko meseci posle obesio se i unuk, osamnaestogodišnjak. Nije mogao bez oca. "Al' ne krivim ja Srbiju zbog toga. Miloševića krivim, i krivim njegove Srbe. A sve Srbe, ne. I opet sam za Jugoslaviju."

Sa Ćazimom (J)
Na turskom njegovo ime znači "mirni", "staloženi",
"koji umiruje srdžbu", "koji ne ispoljava ljutnju".

 Pokazao nam je na prekoj strani provalije sitne krovove njegovog zaseoka. Pozvao nas da prespavamo. A ako smo baš-baš rešili da nećemo sada, dobro, onda drugi put kad dođemo, bićemo mu mili gosti. Mamilo nas je da bar svratimo do njega ali nismo bili sigurni kako bi nas ukućani primili u senci onog konopca i onog voza koji su dve muške glave odneli na vožnju bez povratka. Na poziv u kuću, svetinju planinaca, odgovorili smo oprezom. Žalost i sramota, ali tako je to ovih godina. Što bi pesma rekla: to je nama naša borba dala...

Bili smo dobro promašili put za Bor i budući da smo se našli toliko iznad sela Ćazim nam je savetovao da do tamo stignemo preko Dobrodola. Pokazao nam je stazu: jedva vidljiva, padala je nizbrdo, i tek u daljini i dubini iza jednog brda pojavljivala se kao šira žuta traka. Neko vreme smo se niz nju spuštali bez naročitih problema. Onda smo zapali u neko zavijugano bespuće u kome nam je pobegla. Bolje reći, nestala ispred jednog katuna. Tamo je srećom bilo nekoga: žena koja je izašla iz tamne, zadimljene unutrašnjosti odmah je pozvala sina i rekla mu da pođe sa nama i pokaže nam put. Tako smo dobili vodiča. Čini mi se da se zvao Safet, a bio je sjajan golobradi momak. Kako se ispostavilo, ne samo što je bio sjajan nego nam je bio apsolutno potreban. Tokom sledećih četrdesetak minuta najpre nas je proveo kroz jednu naizgled besputnu šumovitu urvinu, a potom niz vododerinu nagiba oko 45 stepeni - pravo na jaki, studeni izvor ispred Dobrodola. Ovu deonicu smo savladali pazeći na svaki korak i klizajući se pored bicikala ili ih prenoseći preko prepreka. Kad smo se posle zasluženog umivanja na izvoru okrenuli i pogledali kuda smo prošli, pomalo smo sumnjali da smo to zaista izveli.


Niz kamenjar (J)
Vožnja po beogradskim ulicama je odlična priprema za ovakva mesta.

Posle ovoga nam je osrednji makadam kojim smo dalje vozili izgledao kao asfalt. Uživajući u udobnom truckanju, tečnom poskakivanju i opuštajućem drndanju, prošli smo konačno Bor i okrenuli ka Petnjici. Prosečna brzina na putu od farme Moravac do Bora: 6.3km/h.

Klizeći niz stranu jednog kanjona naišli smo pored puta na još jedan izvor, taman na vreme da nam pomogne u borbi sa jarom podneva. Voda je bila ledena, bilo je i hlada, a beše tu i ploča sa uklesanim tekstom:

Dok slobodno ovde
slavuj peva svoju
divnu pesmu
ti putniče namjerniče
odmori se i sačuvaj
ovaj park i česmu
jer nama je želja i
san bio ostaviti
ovaj poklon tebi
divni zavičaju mio.

Sinovi Faha Mehovića

Uskoro smo izašli na asfalt, još uvek se zdravo spuštajući. To jest, trošeći kredit zarađen proteklih dana penjanjem na Goliju i sa Peštera na Moravac. U Petnjici su nas pozdravili minareti i gužva: bio je 28. jul i u selu je bio veliki vašar. Do Berana smo goredolirali, ali naporno. Trebalo je savladati dva poteža uspona, a posle planinskih visina nismo mogli brzo da se adaptiramo na sparinu koja je vladala iza Petnjice.

Pesma kaže "gledala sam grad Berane, toj varoši nema mane" ali priznajem da se u to nismo mnogo upuštali. Ošamućeni i vrelih glava, pojeli smo neku nejasnu hranu i brzo se izvukli iz spleta usijanih uličica i sokaka. Popodne je već bilo odmaklo a čekao nas je uspon na novu kamenčinu koja nam se isprečila na putu do mora - Bjelasicu. Pešića jezero, naš cilj za taj dan, nalazilo se oko 25km daleko ali i više od kilometar iznad nas: trebalo je da se sa 700 popnemo na 1840mnv.

Berane

Grad od 45.000 stanovnika u dolini Lima, okružen obroncima Bjelasice, Cmijevice i Turjaka. Sadašnja teritorija grada bila je nenaseljena do polovine 19. veka. (prema nekim nalazima, ovo područje je ipak bilo naseljeno između 4500. i 3000. godine pre naše ere). Onda su Turci 1862. godine tu podigli tvrđavu za stalnu vojnu posadu, stanove za vojni i civilni personal i most preko Lima. Tako je nastalo naselje Hareme, a taj naziv je sačuvan do danas. Ime Berane je preuzeto od Beran-Sela koje se nekad nalazilo u neposrednoj blizini varoši, a danas je obuhvaćeno njom.

U vreme I Balkanskog rata, 1912. godine, Berane je oslobođeno od Turaka i ušlo u sastav Kraljevine Crne Gore. Od 1949. godine grad se po Ivanu Milutinoviću zvao Ivangrad, a 1992. je vraćeno staro ime.

Najpoznatija građevina u okolini Berana je manastir Đurđevi stupovi, sa crkvom posvećenom Sv. Đorđu, Izgradnja manastira je započela početkom 13. veka, po nalogu župana Stevana Prvoslava. Tu je i srednjevekovni grad Bihor na mestu sastava Lima i Lješnice, koji je u doba Nemanjića je bio sedište istoimene Župe.

U gradu se nalazi muzej Polimlja sa oko 9000 eksponata u zbirkama posvećenim istoriji ovog kraja. Sa popularnog vidikovca na brdu Jasikovac pruza se najbolji pogled na grad i okolinu.

Peli smo se lagano, kroz slikoviti kanjon rečice Bistrice. Put je bio asfaltni i uglavnom prazan. Bistricu smo pratili sve do Lubnica, a usput je bilo odličnih mesta za kupanje i finih livadica uz vodu. Na jednoj takvoj livadi izvadili smo šatore i vreće za spavanje i poređali ih na suncu, da ih sasvim oslobodimo od vlage prethodne noći. E, ali duž kanjona je pirkao neki lukav vetar, i taj je kad nismo gledali podigao gornji sloj Cecinog šatora i odneo ga pravo na bodlje jednog grma. Rezultat: rupice i sitne poderotine.


Kroz kamena vrata (J)

 Pre Lubnica smo još prošli čeljusti kanjona - veliko kameno ždrelo na njegovom najužem delu pristalo je da nas propusti na drugu stranu. Iza sela je uspon postao strmiji. Tu negde smo prestigli pešaka sa vojničkom torbom na leđima. Potvrdio nam je uputstva koja smo dobili u selu: treba da se držimo asfalta ka Jelovici sve dok na kolovozu ne ugledamo dva velika obrušena kamena. Otprilike kilometar posle njih treba da skrenemo na šumski put i da ga sledimo šest kilometara uzbrdo, do Pešića jezera. Dobro... Nastavili smo pitajući se koliki su tačno ti kamenovi, i da li leže baš na putu. Nije bilo opasnosti da pogrešimo: bili su veliki, i ležali su nasred puta. Prošli smo onaj sledeći kilometar i već se zabrinuli što nikakvo odvajanje nismo videli, kad nam se u prvom sumraku ukazala neugledna, uzana kamenita staza koja je odmah neurotično đipala uvis. Da li je to to? Bilo je jedino što je koliko-toliko obećavalo, pa smo rešili da probamo. Pola sata kasnije, u već mračnoj šumi, na jednom panju nas je čekao onaj isti pešak. "Pa gde ste, već sam mislio da ste zalutali?", rekao je uz lukav "ja-sam-odavle-i-znam-poneku-prečicu" osmeh.

Nije da mu se nismo obradovali, pogotovo kad smo čuli da ide do katuna nadomak jezera. I Ceca i ja smo već bili na Bjelasici ali smo ovuda prolazili prvi put, a pokazalo se da je bilo raskrsnica dovoljno čupavih da nam osiguraju lutanje po mraku i verovatno spavanje u šumi. Ovako smo dobili i društvo i vodiča. Za šest kilometara guranja i razgovora trebalo nam je dva sata, pa smo do izlaska iz šume i do katuna Radeta Šekularca, kako se zvao naš saputnik, stigli u deset uveče. Do jezera je ostao još kilometar u daljinu i oko 130 metara u visinu. Taj poslednji kilometar je zbog terena trebalo da bude i najteži, pa se nismo mnogo dvoumili: odlučili smo da jezero ostavimo za sutra.

U katunu nije bilo mesta jer su Radetovi već bili dobro stisnuti unutra, te smo par stotina metara dalje, uz jednu stenu, podigli šatore. I odozgo ih pokrili veličanstvanim zvezdanim nebom. Kad su ovakve prilike, volim da legnem tako da mi glava viri iz šatora. Ispod podmetnem nešto, i onda posmaram ono gore. Hladnu srebrnu vatru Kumove slame, milijarde tihih treptanja koja nežno peckaju oko, svetucanja koja su preletela hiljade svetlosnih godina da bi se ugasila na mojoj rožnjači. Valjda je to bolje nego da samo padnu u travu. A verovatno je svejedno. Koliko je tek svejedno što ja, koji sam danas prešao šezdesetak kilometara, ležim u travi...