A kad smo krenuli čekao nas je uspon na najviši greben Bjelasice, po uzanoj i strmoj, strmoj kozjoj stazi nagiba i četrdeset pet stepeni. Na devetstotinak metara puta, sto šezdeset metara uvis - ovuda bi se i samo u kupaćim gaćama teško išlo. Guranje, cimanje i vučenje su se naravno opet podrazumevali, i trajali su dobrih četrdeset pet minuta. Jedan školski čas. Na kome je ovog puta bilo reči o huktanju, znojenju i dahtanju, o hvatanju vazduha i o tome kako prepoznati da su pluća još uvek tu negde. Pre desetak godina sam planinareći prošao ovo parče i sećam se da je tada bilo mnogo lakše. Možda stoga što sam bio mlađi, a možda i zato što sam bio pametniji, pa sam išao nizbrdo ;) A tek Ceca: ona je ovde već jednom stigla biciklom i sada se po drugi put na isti način pentrala do grebena. Što znači da je unapred znala kako će sve da izgleda ;)


Uspon
Dole se vidi početak staze koju treba uhvatiti (J)

 

Na prevoju smo opet zaseli, da dođemo do daha ali i da bismo uživali u panorami. Panorama je, kao što znamo, ćudljiva biljka koja najbolje uspeva na visini, a na ovakvim mestima je najviše vredi brati. Ova naša je bila sveža od jutarnje rose, u punom rastu i cvatu, zdrava kao ono stenje na kome je rasla, i mirisna kao vetar lutalica. Znao sam još tada da ću kod kuće od nje čitave zime kuvati čajeve.

I eto nas
Vreme uživanja u igri senki (J)

Na prevoj se nastavlja široka i blaga kosa koja se penje ka Crnoj glavi. Baš to je bio zeleni teren na koji su naši dobri Šekularci istrčali tog jutra, da pred brojnim navijačima demonstriraju tehniku prikupljanja sena pod malim, niskim, belim oblacima i tamnoplavim nebom. Toliko su oblaci bili niski da bi, da je bilo ovaca na tom mestu, čobanin teško razlikovao svoje od nebeskih, kad se bela runa jednom izmešaju. No ovaca nije bilo, pa ću reći da su oblaci bili tako niski da su Rade i njegov brat jedva stali pod njih sa konjem i stogom koji su vukli. Ta mala grupa, nevidljivim vetrom zajedničkog napora orijentisana na istu stranu i polegla uz hrbat brda, ocrtavala se na granici neba i zemlje jasno i oštro kao da je bila rezbarija, tankim nožem napravljena u mekom drvetu. Videli smo izdaleka kako je Šekularac majstorski dodao seno Šekularcu, ovaj se izvanrednim driblingom oslobodio dva žbuna i nekoliko ovećih kamenova, precizno uposlio konja, i potom nezadrživim prodorom po levoj strani izbio na putić. Za to vreme se sa druge strane Šekularac neopaženo prikrao kaznenom prostoru i sačekao da Šekularac centrira a onda je, posle tipične šekularac-varke, topovskim udarcem vilama pokopao sve nade Bjelasice da će u ovom suretu izvući bar nerešen rezultat. Oj! - aplaudirali su krtice, jazavci i miševi, orlovi u počasnim ložama, i mi koji smo se uvukli bez karata.

Sišli su pred nas znojavi i nasmejani, pravo iz onih modrih nebesa. Pozdravili smo se i obećali da ćemo opet doći.


Juhu (J)

Počeli smo spust ka Kolašinu. Nije to bilo obično nizbrdazdolovanje, nego savesno i studiozno uživanje u lepoti kraja kroz koji smo prolazili. Ujeda krš, ali se ne da ni zelenilo. Nisko nas vuče nadole, visoko nam poglede rasteže nagore. Tako raspete trese nas pusti planinski makadam, ali nas maze vidici. Horizonti se množe kad uzjašemo vrh nekog brda, a kad silazimo u dolju otapaju se i cure u pukotine. Leto nas preznojava, ali eto izvora da nas ohladi još uvek živom i zdravom zimom u sebi.

Bio je tu i izvor Biogradske reke, na koji upozorava drvena tabla (nakratko smo zašli u područje Nacionalnog parka Biogradska gora). Na mestu zvanom Jagančarske rupe, samo tridesetak metara daleko od puta, rađa se ova voda koja će potom strmo poteći ka Biogradskom jezeru, žuboreći kroz jednu od poslednjih pravih prašuma Evrope.

Dragulj Evrope

Tu, blizu nas, leži čudo. Prašuma u Nacionalnom parku"Biogradska gora", koja počinje malo ispod izvora Biogradske reke, predstavlja savršeno očuvano blago prirode. U njoj na sreću nema kompromisa sa turizmom, ne obavljaju se čak ni sanitarne seče drveća - priroda je ovde ostavljena na miru i sve se odvija kao što se odvijalo i pre hiljadu godina; svako stablo i svaka životinja rađaju se, traju i umiru bez bilo kakvog mešanja čovekove ruke.

Svakako vredi upustiti se u avanturu pešačenja kroz prašumu (teren nikako nije za bicikl) od izvora Biogradske reke do njenog ušća u Biogradsko jezero. Ali treba biti spreman na bespuće i napor, na preskakanje palih stabala i na često gaženje vode i blata, jer je to jedini način da se prođe pojedinim delovima: pre desetak godina je prijatelju i meni bilo potrebno više od tri sata da se spustimo niz tih sedam-osam kilometara do jezera. Zauzvrat se uživa u atmosferi kao iz avanturističkih romana koji su nas uzbuđivali dok smo bili mali (a kad smo odrasli nastavili su da nas uzbuđuju, pssst), u prigušenom svetlu pod svodovima prastarog drveća (ima ga visokog i po četrdeset metara i starog četiri stotine godina!) i u ukusu jednog, za evropske prilike zaista izuzetnog, doživljaja. Među beogradskim planinarima koji su se probijali ovuda kruže i priče o susretima sa medvedima. Nikada se nije desilo ništa strašno jer ove životinje pobegnu kada naiđu na čoveka, no ipak nije preporučljivo upuštati se u ovaj poduhvat sam.

Ako se planira ovakav silazak do jezera, bicikli se mogu ostaviti u katunu nedaleko od izvora Biogradske reke. Od jezera se posle može vratiti okolo, pristojnim planinskim putem koji prolazi nedaleko od Šiškog i Ursulovačkog jezera (eto zadovoljstva i na povratku).

Brđani sa Bjelasice su 1878. godine teritoriju koja čini jezgro današnjeg Nacionalnog parka poklonili crnogorskom kralju, i ona je odmah proglašena za zaštićenu zonu. Ovo je svakako jedan od prvih svetskih primera brige za očuvanje dragocenih ekosistema, i svetla tačka na našim prostorima. Na prostoru Nacionalnog parka do sada je otkriveno 26 biljnih zajednica sa oko 2000 vrsta i podvrsta, među kojima je 20% endema Balkanskog poluostrva. Među 86 vrsta drvenaste vegetacije nalaze se i iva, kleka, divlja ruža, bor, smrča, bukva, javor, jela, kitnjak, grab...

Bjelasica

Prostire se na teritoriji pet opština: Kolašina, Mojkovca, Bijelog Polja, Berana i Andrijevice. Bjelasica je planina sa najbujnijim šumama u Crnoj Gori, a isto tako i glavni zimski turistički centar Crne Gore. S obzirom da od ski staza do morske obale ima tek nešto više od 120km, moguće je uživati u onom duboko hedonističkom paketu kojim se na sva zvona hvali svaka zemlja koja može da ga pruži: skijanje na snegu i kupanje u moru u roku od par sati.

Pored divnih livada i šuma ukras Bjelasice su i šest glečerskih jezera koja se nalaze na visinama od 1094 do 2000 metara: Biogradsko, Pešića, Veliko i Malo Ursulovačko, Veliko i Malo Šiško. Najviši vrhovi su Crna Glava (2139m), Zekova Glava (2117m) i Troglava (2072m), a sva tri se nalaze iznad Pešića jezera.

Ponekad je valjalo sačekati da se
isprede nit našeg daljeg putovanja. (J)

Kod izvora smo sreli i planinare, prvi i poslednji put na čitavom Putu kojim se ređe ide. Pa i te jedine srodne, lutajuće duše na koje smo naišli u planinama između Beograda i mora behu - Česi.

Posle uspona na Crnu glavu, dva momka i devojka iz Praga vraćali su se svojim milim em dragim šatorima na Biogradskom jezeru. Rekli su nam da dolaze u ove krajeve već nekoliko godina uzastopce, a bili su već pravi stručnjaci za Crnu Goru: išli na Durmitor, bili na splavarenju Tarom, bili u kanjonu Pive, bili u Rijeci Crnojevića, bili na Adi Bojani, u Ulcinju i Baru...

Još malo drndanja i stigli smo do još jednog katuna, u kome smo posetili Cecinu babu i dedu. To jest, nisu to bili njeni pravi baba i deda nego onako, kako da kažemo - planinarska baba i planinarski deda. Ceca je, naime, pešačeći jednom ovim krajem svratila u katun, onako kako to već žeđ, potreba za društvom, sudbina... zapovedaju. Pa su je Ilinčići, željni društva, zavoleli (posebno baka-Ruža) a i ona njih. Naravno da se onda nije moglo samo proći tuda.


U gostima kod Ilinčića (C)

S obzirom na čitavu predistoriju, nisu bili zaprepašćeni što vide bića na biciklima, te smo tu tačku dnevnog reda preskočili i odmah prešli na razno: na upoznavanje sa snajom i sa unukom (u agregatom stanju bebe), na kafilozu, kajmak, pršutu, vareniku i hleb. Ceca je izvadila fotografiju snimljenu tokom prošlog susreta - beše to lep dar za domaćine.

Na rastanku su nam utrpali toliko sira "za da nam se nađe", da i pored svih napora nismo uspeli da ga dokrajčimo do Ulcinja.

Nadalje je makadam bio lošiji i teži za vožnju, ali smo zato sa visina Bjelasice dugo uživali u veličanstvenoj kruni Komova koja je rasla ispred nas. Na kraju smo se spustili do "pravog" puta i onda brzo stigli u Kolašin. Eh taj meki, kao pamuk meki, pufnasti, preterano udobni asfalt :)


Sećanje na Bjelasicu (C)
Da, boje su bile ovakve.    

Od Kolašina, za koji se dobro zna da je mala-varoš-al'-je-fina, krenuli smo uz mladu Taru, preko Mateševa, do Hana Garančića i Veruše. Bila je to jedna od najlepših asfaltnih etapa na našem putu, sve se bilo složilo da je učini nezaboravnom: uzan i miran put sa odličnim kolovozom, kasno popodne u kome je jara već bila dobrano popustila, puno hlada i duge senke u bukovim šumama kroz koje smo krivudali, lagani mrmor čudesne plitke vode od koje se nismo odvajali i kojom smo bili opčinjeni. Jer je Tara, uzana i tiha, već imala onu neverovatnu smaragdnu boju i privlačila pogled kao lice devojčice u čijim se crtama nazire buduća raskošna lepota. Zaista je to bio deo koji je vredelo proći, a svakako mu se vredi vratiti prvom prilikom.

Kolašin

Varoš od 11000 stanovnika u centralnom delu delu Crne Gore, na obali Tare i na nadmorskoj visini od 950 metara. Okružen je planinskim masivima Bjelasice, Sinjajevine, Komova, Kape Moračke, Maganika, Ostrvice i Ključa. U blizini Kolašina izvire i Morača, koja potom teče kroz čuveni kanjon Platije.

Kolašin je poznat kao vazdušna banja, a lepim sticajem okolnosti u njemu osim drvoprerađivačkih nema drugih većih industrijskih pogona. Pre nekoliko godina je jedan nemački novinar nakon zimskog boravka grad i okolinu nazvao "netaknutom Švajcarskom".

U doba srpske srednjevekovne države na ovom mestu nije postojalo naselje. Dolaskom Turaka je čitavo područje dobilo strategijski značaj, s obzirom da se nalazilo na putu od Podgorice prema Srbiji. Zato je u 17. veku počela izgradnja kuća za stalnu vojnu posadu koja je štitila put i turske karavane. To naselje je potom brzo raslo zahvaljujući saradnji Crnogoraca i Turaka: Crnogorci su napadali Turke pa su ovi morali da stalno povećavaju garnizon, a to je opet vodilo podizanju novih građevina i proširivanju utvrđenja. Posle Berlinskog kongresa, 1878. godine, Kolašin je ušao u sastav Kneževine Crne Gore. U prvom svetskom ratu je bio okupiran od strane austrijskih trupa, a 1918. je oslobođen.

Nedaleko od Kolašina nalazi se manastir Morača (13. vek), izuzetan spomenik naše srednjevekovne kulture. U bližoj okolini grada, na obali Tare, nalaze se i ostaci manastira Dovolja (14. vek). Za ovaj drugi manastir je vezana jedna neobična priča: 1857. godine Turci su u njemu silovali jednu crnogorsku devojku, a crnogorski knjaz Danilo je tada naredio da se "crkva sažeže i da u vatri izgore i Turci". Tako je i učinjeno - spaljeno je jedanaest Turaka, a zajedno sa njima je uništeno i dosta crkvenih knjiga i rukopisa. Tridesetak godina kasnije manastir je potpuno napušten i od tada je u ruševinama.

U samom gradu vredi posetiti botanički vrt Danijela Vinceka, Slovenca koji je radni vek proveo u Beogradu a kao penzioner odlučio da živi u Kolašinu. Ovde se potpuno posvetio svojoj ljubavi, botanici, i na površini samo nešto većoj od deset ari stvorio vrt u kome se može videti više od sto primeraka retke planinske vegetacije. Vrt je kilometar i kusur daleko od centra (uzbrdo), i svako će vam pokazati kako da stignete do njega.

Usput je bilo puno mesta zgodnih za izležavanje ili kupanje ali je to ostalo za "prvu priliku", jer je trebalo da se do noći dokotrljamo u katun Mokro. Malo po malo, meračeći i buljeći, stigli smo do Veruše. To mesto je danas veliko vikend-naselje Kolašinaca i Podgoričana. Osećali smo se dobro prolazeći kroz njega zato što nam je posle prijatne usamljenosti na Bjelasici, za promenu prijala živost o koju smo se češali u dvorištima i na samom putu. Svečano obučeni šetači su lagano jedrili mimo nas i kroz predvečerje, razapinjući na katarke svojih lenjo klatećih udova fine bele haljine ili pantalone, ili hvatajući sunčani vetar u poslednje modele trenerki i patika - već prema ličnom ukusu i shvatanju svečanog. Kod poslednjih kuća se put suzio na skromni puteljak na kome je asfalta bilo samo u sumnjivim tragovima. Počeli smo strmiji uspon koritom uzane i slikovite doline u čijem ždrelu leži Veruša, i koja se pruža podno Crne planine. Dok smo huktali kroz debelu i gustu senku i tunele drveća na južnoj strani tog velikog korita, mogli smo da vidimo da je suprotna strana još okupana suncem i da se kuće Veruše brzo smanuju - upečatljiv prizor. Pa smo načeli i makadam, a lepota kroz koju smo prolazili nije mogla biti previše narušena strminom uspona tu i tamo.

Nadomak katuna Mokro više malih potočića luta i spaja se u livadama praveći meandre - prve damare Tare koja će se potom šunjati kroz vode Veruše, a kad joj se dole u Hanu Garančića pridruži i Opasanica, postaće prava reka. Već je bilo sasvim mračno kad smo ugledali prva svetla u katunu. U prvom dvorištu u kome smo zatekli nekoga, zamolili smo za mesto za šatore. Stariji čovek nas je osmotrio, pitao odakle smo, i onda rekao "može". Tako smo se smestili na finu travu ispred vikendice Svetozara Petrovića. Mokro je, naime, danas takođe prilično popularno mesto za vikendaše. Manje od Veruše, ali ipak dovoljno da nekadašnja panorama sićušnih zadimljenih koliba napukne pod težinom nekolikih crvenih krovova i brvana upletenih u kamen prema novijoj modi - radi zadovoljstva, a ne iz potrebe i sirotinjski jednostavno. Vikenduju uglavnom oni čiji su dedovi ili očevi ovde mlečili, sirili i vareničili, pa je u Mokrom i dalje svoj na svome. Jedino mleka, sira i varenike manje ima.