|
mapa, profili visina (166 Kb) Od Korita smo krenuli u fennomennomenalni spust, najlepši i najduži na čitavom Putu kojim se ređe ide: tridesetak kilometara zujanja niz krivudavi asfalt koji nas je vodio kroz albanska sela Deljaj i Stjepovo, izvodio na vidikovce iznad gornjeg dela kanjona Cijevne, i na kraju preko Doljana spustio u Podgoricu. Iza Stjepova smo doduše morali da savladamo uzbrdicu dugu nešto više od dva kilometra, i prilično nevaljalu - pedenca je postajala sve veća i na kraju se ugojila do dvanaest procenata. Zato smo sa prevoja imali sjajan pogled na Prokletije, na albanske planine i Podgoricu, a ubrzo je i Skadarsko jezero odlučilo da nas usreći pokazujući nam dobar komad svog plavetnila koje je, kako će se posle pokazati, bilo još čitav dan vožnje daleko od nas. Ali kako je samo blistalo, kako je obećavalo i činilo da srca zaigraju od poziva daljina koji se provlačio kroz uzbudljivi nemir jutra! Iz Deljaja je pak bio najlepši pogled na Cijevnu, a posmatrajući sa visine tanku belu liniju makadama koja je uz suprotni zid kanjona "himalajski" vijugala ka albanskoj granici, dali smo sebi reč da ćemo njome kad-tad proći. Sela u ovom kraju su osim po svojim stanovnicima, katoličkim Albancima, karakteristična po dvorištima i poljima ograđenim niskim kamenim zidovima, pa će prolazak ovuda probuditi uspomene u onima koji su voleli dalmatinska ostrva: pejzaži i atmosfera su slični. Automobila nigde, divno jutro, nizbrdica... neokrnjena pedafilija, šta drugo reći. Spust iz Korita je bio još jedan od onih koji se mogu preporučiti za "bar jednom u životu " tefter. Pa ko smatra da još nije živeo, ili da je tek pomalo vegetirao zato što nije uspeo da stigne do Amerike, Švajcarske ili Sejšela, može da procveta i oseti se budnim tokom ovog ovde spuštanja sa neba na zemlju. Bio je ovo prvi dan u kome nismo imali skrivenih briga oko toga hoćemo li moći da prođemo tamo kuda smo planirali, kakav će biti put, i da li će ga uopšte biti. Takva senka iz pozadine je redovno začin na avanturi, kao biber u supi, i čini njen ukus jačim. Ali kada nedoumica nema i kada se vozi fino vaspitanim putevima koji usto postoje i na karti, dolazi se u fazu sasvim opuštenog meračenja. Ovo je bilo jedno takvo jutro, i mi smo ga voleli i u njemu uživali do poslednjeg delića. Podgorica: vrelo, vrelo, vrelo. Za manje od sat vremena spustili smo se sa 1380 na 42 metra nadmorske visine, i iz prolećnih petnaestak stepeni uronili u rernu podešenu na četrdeset. A ta 42 metra... ne verujem da bi ih ikoji Crnogorac i Podgoričanin koji drži do obraza uopšte nazvao nadmorskom visinom, no bi ih okarakterisa' ka tursku podmetačinu u mjerenju i izostavljanje bar dvije nule, zbog čega će glave padati koliko odmah. Nismo se mnogo zadržavali u centru, da ne bismo građanstvo uznemiravali ni svojim kosama rasčupanim vetrovima visina, ni unezverenim izgledom osoba koje teško shvataju da više nisu na planini.
|
|||||
|
Nije dakle da se samo otrov drži u maloj bočici, i lepota sasvim lepo staje u isto pakovanje. Vratili smo se u Podgoricu i odatle krenuli ka Rijeci Crnojevića. Prvo je bilo ravno, a onda uglavnom uzbrdno do skretanja za Rvaše i Rijeku. Malo iza ovog skretanja prolazi se pored spomenika na Carevom Lazu. Na ovom mestu, koje se nekada nalazilo na granici Lješanske i Riječke nahije, vladika Danilo je sa malom vojskom pobedio šezdeset hiljada Turaka. U boju je poginulo oko dvadeset hiljada Turaka, što je stvar koju bi pod hitno trebalo da ispita Karla del Ponte. Rvaši su polazna tačka za skitanje po lavirintu laguna na jugozapadnom kraju Skadarskog jezera. Ovo je svet za sebe, čarobno malo kraljevstvo koje se lomi između močvare i jezera, sa poljima ograđenim kamenim zidovima, sa uzanim i krivudavim putevima na kojima će se retko sresti automobil, sa seocima u kojima uglavnom žive starci. To je tihi predeo kome frizuru određuju meandri reke Crnojevića, predeo koji po svom izgledu spada u najlepše ali i najneobičnije u današnjoj Jugoslaviji. Mi smo obišli Karatunu a potom i Karuč, drevno ribarsko mestašce kamenih kuća (pominje se pod tim imenom još kao rimsko naselje), uramljeno vodom i krševitim brdima okolo. U Karuču je obavezna poseta jedinoj kafani u selu. Treba dobro gledati da se ne promaši jer se nalazi u jednoj od kućica, ima terasu sa pogledom i mrežu koja je nehajno prebačena preko uskog neba dvorišta, da obezbedi hlad. Lutanju po ovom prostoru omeđenom putem preko Rvaša, rekom Crnojevića, Skadarskim jezerom i Moračom, vredelo bi posvetiti mnogo više vremena. Lepa mogućnost je recimo da se, što stazama koje vode ivicama močvarnih livada, što čamcem, obiđu Dodoši, Prevlaka i Kom, da se sa te zapadne strane pređe do starog grada na brdu, Žabljaka Crnojevića, a onda da se izađe na magistralu i nastavi ka Vranjini, Virpazaru i moru.
Mi smo samo načeli ovaj kraj, a to nam je oduzelo čitavo popodne. Do sumraka smo stigli u Rijeku Crnojevića, vozeći slikovitim i mirnim putem koji se visoko držao na bokovima brda, pa smo se tako iz lože divili vizurama kraja kroz koji smo prolazili, i za koga već pomenuh da je neobičan. U jednom od najlepših fjordova Evrope voda vijuga među kupama koje često podsećaju na vulkane. U dremljivim malim zalivima se lokvanji i trska, tepisi rogoza, žutilovke, vodene metvice i svetlozelene žabokrečine, mešaju sa slobodnom vodom koja posle, ostavljajući za sobom vijugavi trag i zaobilazeći sićušne rtove, stiže do prostranstva jezera. To prostranstvo se manje vidi a više sluti po osunčanim stranama Rumije koje se strmoglavljuju u udaljene, sunčanom izmaglicom omekšane perspektive, ali se i skupljaju oko nečega što zaklanjaju posmatraču bliska brda - a to je tanko iskovana ploča jezera, šta drugo. Čim ova panorama ugrabi neko radoznalo oko, počinje da se valja ka nekoj udaljenoj tački, fokusu nerazgovetne i neodređene čežnje za daljinama, za odlaskom, za stizanjem negde. Ta tačka je toliko udaljena i tako dobro sakrivena, da ubrzo biva jasno kako se ne nalazi ispred posmatrača, nego u njemu. Zato ovde za svakoga postoji drugačiji horizont. Mene su razbarušene obale i vode nekadašnje Zete za trenutak prenele na najjužniji kraj Južne Amerike, na samo dno naše kugle, tamo gde se u ludoj zbrci kopna, kanala, ostrva i mora Ognjene zemlje nalazi vijugavi prolaz koji je Magelana iz Atlantika konačno propustio u Pacifik.
Rijeka Crnojevića nas očigledno nije očekivala jer nas je dočekala odevena samo u večernje senke i neuredna. Glavna ulica je čitava bila prekopana, pa je to i još nekoliko napuštenih i polusrušenih kuća učinilo da pomislimo kako smo se, spuštajući se u uzani procep među brdima u kojima se mesto nalazi, spustili i niz vreme, u doba Turaka i vreme Kara Daga ("kara" - crn, "dag" - planina, gora). Bilo je ipak dobrog opravdanja za ovakav izgled: Rijeka je trebalo da dobije lepo uređeni centar, popločan posebnom vrstom kaldrme. Verovatno danas i izgleda lepo, ali smo mi mogli samo da naslućujemo kako će to biti dok smo preskakali gomile zemlje i kamenja i pokušavali da u iskopinama nađemo neku prodavnicu i mesto za prenoćište.
Posle dosta muvanja konačno smo odlučili da šatore podignemo na livadi sa druge strane čuvenog mosta. Tamo je bilo fine trave koja se protezala sve do vode, i visokog drveća na čijem smo korenju mogli lepo da večeramo i posedimo pre spavanja. Jedina kuća na toj strani bila je nekakva brvnarica u baš-me-briga stilu, u kojoj se nalazio kafić. Malo smo zazirali od bučnih gostiju i muzike, ali se pokazalo da nije bilo razloga za to. Ustvari, blizina kafića nam je donela i jedno prijatno poznanstvo. Još smo podizali šatore kad je neka tanka prilika potekla iz škiljave svetlosti vrata, prešla preko livade i jezera prvog mraka, i doplovila do nas. Zabelelo se lice i začuo pozdrav, pred nama se našao karadaglija u zlatnoj sredini dvadesetih. Predstavio se: Draško Ražnatović. Sa njim smo posle divanili do kasno, ležeći ispred šatora i usred jakog mirisa nane, gosteći se tihim mrmorom reke, pesmom cvrčaka i zovom ćukova. Draško ima ženu i malog sina. Požalio nam se da jedva sastavljaju kraj s krajem jer radi samo on, a zarađuje oko sto pedeset maraka mesečno. Pitali smo se kako mu uopšte uspeva to sastavljanje, jer su cene u Crnoj Gori bile mnogo više od onih u Srbiji a njegova plata je odgovarala srpskom proseku. To se barem slagalo sa onime što je rekao da je - Srbin. Ne treba onda ni pominjati da je bio za zajedništvo Srbije i Crne Gore, ali je bio i prvi koji nije mirisao Slobu. Imao je i jedan neobičan hobi, bolje reći strast: zanimale su ga strašne pojave, vampiri, vukodlaci i slične stvari. Upravo je prethodnu noć proveo na mesnom groblju, i žalio se: "Svi drugi vide nešto, a kad ja odem - ništa". Na groblje je otišao jer je stigla "prijava" nekog meštanina da je prolazeći tuda u zlo doba, čuo čudne zvuke i video neke avetinjske prilike kako lutaju oko krstova. Ali pred Draškom koji nema straha nego bi naprotiv voleo da već jednom doživi susret sa nečistim silama, ništa se nije dogodilo. Zbog dokazane hrabrosti i hladnokrvnosti u ovom specifičnom aspektu društvenog života, jednom su ga zvali u treće selo, u kome je nečastivi bio zaposeo neku kuću. Stvari su letele po sobama, jezoviti krici i urlici činili da niko nije smeo ni da otvori vrata, kamo li da uđe unutra. No karadagli nečastivom je došao crni petak kad se pojavio strah i trepet zvani Draško, i radosno uleteo unutra nadajući se konačnom upoznavanju. Avaj, šejtan je videći ko dolazi pokupio prnje i na vreme klisnuo, pa naš ghostbuster u kući nije zatekao ništa osim šuplje promaje. Draško nam je pre povratka u kafić ostavio adresu i pozvao nas da se obavezno javimo kad sledeći put budemo dolazili. Obećao nam je vožnju čamcem po reci Crnojevića i jezeru. Zahvalili smo se i zauzvrat mu poželeli da Sila bude uz njega i da što pre sretne nekog vampira kapitalca.
Rijeka, jutro (J) Ujutro smo nastavili ka Virpazaru. Prošli smo ispod Oboda, uhvatili visinu i zamakli u brda iz kojih jezero više nismo mogli da vidimo. Bilo je goredoliranja, ali je zato put i dalje bio vrlo lep i vrlo miran, a vodio nas je pored finih seoca Riječani, Čukovići i Komarno, kroz kameniti ali i jarko zeleni mediteranski pezjaž i njegove jutarnje mirise. Kuće u selima skoro da nismo ni videli jer su bile odmaknute od puta i sakrivene zelenilom. Samo su krovovi virili, i oni slični kršu u kome su rasli. Vožnju iza Komarana smo zapamtili po sjajnom spustu, po kupinama pored puta, po uzanom kolovozu koji se probijao kroz pravi tunel od vegetacije, i po sokolovima koji su kružili iznad nas. Kad smo potom savladali tri kilometra uspona, obreli smo se iznad Virpazara i ponovo ugledali Skadarsko jezero, sada naglo poraslo. U varoš smo se sjurili niz serpentine i niz pet kilometara nizbrdice - opet jedno od onih izvanrednih zujanja kakvima su naši dani, zahvaljujući upornom crnogorskom reljefu i još upornijim graditeljima puteva, obilovali.
Virpazar je ubavo malo mesto ispod Rumije, na ivici močvarnog trerena koji nešto dalje prelazi u jezero. Ta pitoma oaza međ' oštrim kamenjem je intenzivno zelena, pa se čini da je Virpazar čuperak cigle pale po mahovini. U tom čuperku postoji sve što je potrebno umornom putniku: česma, pekara, hlad u parkiću. Kome je do atraktivnih snimaka sa saputnicima, može da iskoristi jedan ruski hoverkraft koji polako trune u centru i koji izgledom više podseća na avion. Kroz Virpazar prolazi i magistrala Podgorica - Petrovac, ali smo je mi samo presekli i odmah se domogli mirnog puta uz Skadarsko jezero.
|
I
ime je dobio po tome što je bio jedan od četiri najveća pazara
u Crnoj Gori. Po završetku ratova sa Turskom, 1878. godine se
gradi put do Bara i Cetinja, a Virpazar dobija železničku prugu
i malu luku (u kojoj su se brodovi vezivali za ukopane cevi zarobljenih
turskih topova). |
 |
 |