27. april - 2. maj 2000.


Prolećna tura
Rudnik-Suvobor-Maljen-Rajac-Divčibare (320 km)       

Tekst i fotografije: Milan Borić (na Tibetu poznatiji kao Lanmi Rićbo)
Za sajt priredio: Jone


Dragan Stanković i ja smo posle dužeg, nažalost i neuspešnog nagovaranja i čekanja svih potencijalno zainteresovanih, odlučili da krenemo sami na ovaj put jer vreme je bilo kao stvoreno za jednu dobru turu od 5-6 dana.

Izabrali smo ove tri planine koje su nanizane jedna do druge. Rudnik je određen za prvo odredište, jer mi je želja bila da ponovo posetim "Porodicu bistrih potoka" i glavnog tvorca ove ideje, Božidara Mandića, koji više od dve decenije živi u šumi pored Brezovičkog potoka, podno uspona na Rudnik. Ja sam više puta bio ugošćen kod Boška i uvek sam dovodio sa sobom društvo, a dešavalo se redovno i da tamo zateknem stare ili upoznam nove prijatelje. Ovoga puta odlučio sam da se obavezno popnemo na vrh Ostrovicu iznad sela Zagrađe.

Suvobor se našao usput u vožnji do Maljena, a pošto sam ja novopečeni član "Pobede", red je bio da obiđem planinarski dom na Rajcu. Maljen je ostao za kraj - moja drugarica Jelena ispričala mi je interesantnu priču o reci Ribnici koja se uliva u Kolubaru, a protiče ispod bukove šume blizu njene vikendice.

Za polazak smo izabrali Rakovicu, kao mesto od kog bismo vozili zajedno do cilja na Ibarskoj magistrali.

mapa (131kB)

Kliknite na sliku da biste videli
detaljniju mapu
(131Kb)


Prvi dan
četvrtak, 27. april

Sa raskrsnice kod "IMT"-a smo krenuli u pola devet ujutro. Vreme je bilo idealno za vožnju. Mada je jutro bilo svežije, kako smo odmicali od Beograda dan je postajao sve topliji a šanse za neke najavljene padavine nisu bile ni najmanje u izgledu.

Izletište Očaga, na ulasku u Lazarevac

Brzo smo stigli do Lazarevca, na 60-om km od Beograda (10:15). Tu smo iza benzinske pumpe skrenuli desno, na izletište "Očaga", i slikali se pored bazena na kome još nije bila počela sezona kupanja. Ovo bi svakako dobro došlo ako neko u toku leta prolazi ovuda. Posle kratkog predaha krenuli smo dalje, u želji da što pre pobegnemo dalje od još uvek gustog saobraćaja. Sledeće zaustavljanje je bilo kod autobuske stanice u Ljigu, pored kioska gde je Dragan na brzaka maznuo pljeskavicu. Meni su "Bonžita" i kisela voda bili dovoljni da se malo oporavim, a namera mi je bila i da najzad skinem kilažu na razumnu meru.

Ponovo smo krenuli u 12h, i stvarno smo primetili da sve manje vozila prolazi putem. Kako smo odmicali od Liga i približavali se cilju kolovoz je postajao sve lošiji i sa sve više zakrpa, ali pred sam kraj naše prve etape primećujemo sve bolje i duže deonice novog asfalta.

Sunce je već odavno bilo visoko, a put - do tada prilično monoton na ravnom delu - sada je počeo da krivuda i da se polako penje kroz sve lepše i zelenije predele. Kada smo prošli kroz jedan tunel, znao sam da smo blizu. Posle mnogih kafanica pored puta, prođosmo pored reklame za prodavnicu sa desne strane, sa natpisom "Vesna". I konačno na jednoj desnoj krivini ugledasmo sa leve strane puta drvenu tablu na kojoj je pisalo: "Porodica bistrih potoka". Tačno 111,4km od mog stana. Vreme: 13h20', ili 4 sata i 21 minut efektivne vožnje. Ukupno 4 sata i 50 minuta na putu, sa prosekom od 24,5km/h.

Sada je bio trenutak da promenimo obuću, odnosno da skinemo biciklističke sprinterice sa pločicama za "clipless" pedale i obučemo prikladniju vrstu obuće, koju smo poneli u rančevima.Pešačili smo pored brezovičkog potoka još 1km, ili 15 minuta.

Primetili smo da je taj, na prvi pogled miran potok, tokom prošle godine pravio čuda, valjao drvlje i kamenje, pa i promenio tok na mnogo mesta. Kasnije smo saznali da je podivljali potok prešao preko Ibarske magistrale, pa je odneo sa sobom dobar deo puta koji je stoga i morao biti kompletno saniran u većem delu.

Na jednoj uzvišici iznad doline kojom protiče potok nalazi se komuna koju je Boško nazvao "Porodica bistrih potoka". Boško je bio odsutan ali smo tu zatekli Darka i Anu, mladi par iz Beograda, koji su svratili samo da provetre sobe i dočekaju eventualne goste.

Rekli su nam da se sami snađemo i spremimo sebi ručak od onog što pronađemo u kući. Moram da pomenem da kod Boška postoji princip da gosti spavaju besplatno, a donose poklone u obliku namirnica biljnog porekla, pošto je on vegetarijanac i ekolog. Svi gosti se moraju pridržavati kućnog reda:

-konzumira se samo vegetarijanska hrana (takođe i jaja i sir);
-jede se iz glinenog posuđa i sa drvenim kašikama;
-plastika je nepoželjma, te se obavezno odmah odbacuje u kontejner pored magistrale;
-jede se dva puta dnevno, najčešće ujutro i predveče;
-posuđe se pere na potoku, uz upotrebu peska umesto deterdženta;
-nije dozvoljeno opijanje alkoholom i upotreba droga

Kako smo bili dosta gladni a domaćin se još nije pojavio, odlučio sam da spremim sočivo jer sam ga prvi put i jeo baš kod Boška. Dragan je nabrao koprive kojih ima u izobilju oko kuće, i one su nam poslužile da začinimo jelo. U letnjoj kuhinji smo napravili i omlet od luka i kopriva.

Posle ručka naišao je Miško, momak iz sela iznad Boškove kuće, koji obično obilazi kuću kad domaćin nije tu. Taman smo se raspričali kad eto i Boška, stopom je stigao iz Beograda. Veče smo proveli pričajući sa domaćinom, a pošto uveče zahladi kao u svakoj šumi, ušli smo u kuću i u zimskoj kuhinji produžili razgovor. Odlučili da legnemo ranije, jer smo za naredni dan planirali uspon na Ostrovicu.

Smestili smo se u sobu na spratu i odmah zaspali - tišina u šumi je bila melem za uši posle buke na Ibarskoj magistrali, a vazduh nas je opio kao da smo popili koju flašu crnog vina.


Drugi dan
petak, 28. april

Probudio sam se rano jer su se oglasile ptičice koje su već radosno cvrkutale u šumi čekajući da se ogreju na prvim zracima sunca. Trava je još bila mokra a vazduh oštar, pravi planinski. Sunce se polako pomaljalo iznad šume. Posle prve jutarnje kafe domaćin nam je spremio "monaški doručak" (makarone sa krompirom ili "grenadir marš" bez aleve paprike).

Usput mi je Dragan pokazivao okolne planine, koje su se lako mogle prepoznati u daljini. Vidljivost je bila izvanredna, sem što je zbog velike temperature vlaga intenzivno isparavala,pa se iznad najdaljih planina formirala neka vrsta izmaglice.

  

Na putu ka Ostrovici

Pogledi na Ostrovicu:
što smo bliži, vrh izgleda sve viši...

Odlučismo da se popnemo sa južne, teže strane. Bila je kamenita i obrasla "čuvarkućom" i drugim krljavim žbunićima ili cvetićima koji su rasli između kamenih gromada preko kojih smo se popeli do kule. Tu mi je Dragan pokazao markaciju na stenovitom delu sa leve strane iza kule. Do kule se lakše može doći i sa severa, ali snimak sa južne strane je bio lepši i atraktivniji.

Vrh Ostrovice je na 758m, i tu je i po onako lepom danu (kao što je, na našu sreću, bio) baš dobro brijao vetar. Na povratku krenusmo da je obiđemo sa desna, da vidimo tu lakšu, severnu stranu.

Ubrzo smo naišli na selo Varnice, i usput sreli tri devojčurka: Jovanu, Bojanu i Mariju. Bili smo im čudni u našim šarenim biciklističkim dresovima, pa smo lako uspostavili kontakt. Jovana, crnka iz Aranđelovca, bila je u gostima kod svojih rođakinja iz sela, a one su je povele na sokić u lokalnu kafanu. I mi smo svratili da se okrepimo, a tamo saznadosmo da niko ne prodaje sir, već svo mleko predaju zadruzi na otkup.

Pili smo šljivovicu kakva se ne može nigde naći u prodavnici, a meze je bio taj famozni punomasni sir koji se pravi samo za domaće potrebe. Cene u kafani u selu Varnice su bile:

-2 kafe 10 din
-2 kisele 5 din
-4 šljivovice 20 din
-sir i hleb 20 din
-----------------
ukupno: 55 din

Kula na vrhu Ostrovice

Girls

Ponekad stvarno pomislim kako bi bilo lepo živeti na selu, ali kad uzmem u obzir da se radi od jutra do mraka, brzo se trgnem iz tog sna da se na selu lako živi.

Dragan se iz kafane javio Saši, ponovo u nadi da nam se bar neko pridruži na narednim odredištima, ali nažalost ništa od toga. Slikasmo naše ljupke curice i obećasmo da ćemo im poslati sličice, pa krenusmo nazad sa nadom da nas kod Boška čeka neko malo starije društvo.

U povratku smo zalutali u selo Zagrađe, ali nas je na pravi put uputio domaćin po imenu Milić, i naravno ponovo častio šljivovicom. Tako malo nacvrcani stigosmo najzad do Boška. Tu se već bila okupila grupica novih gostiju. Upoznali smo Ivanu, Raksa, Hansa i Peđu, a kasnije su stigli i Boškova ćerka Aja, Radenko i Ljilja. Neke od ovih gostiju sam već od ranije poznavao, tako da smo se brzo raspričali o svemu i svačemu.

Sa družinom bistrih potoka: domaćin Boža Mandić čuči.

Ambar. U donjem delu se vidi eko-klozet.

Međutim kod Boška rade i gosti i domaćin, pa nas je sve odmah uposlio. Neko je pazio da ručak ne zagori, neko brao sremuš i koprivu, neko pazio na vatru u "smederevcu", neko postavljao posuđe i pribor na sto, a neko gulio krompir. Posle ručka odigrasmo nekoliko partija odbojke na livadi pored potoka, do samog sumraka. Ja se nisam naročito proslavio, ali to je valjda zbog Ostrovice ili šljivovice. Nisam baš siguran koji je pravi razlog bio za moju lošu igru.

Uveče nam je Boško pričao da je preko leta bilo puno gostiju, pa su spavali i u šatorima. Domaćin nas je rasporedio po sobama. On koristi jednu a druge dve gosti, ponekad (kad je gužva) spavajući poređani kao sardine.