27. april - 2. maj 2000.

Prvi dan
četvrtak, 27. april

Sa raskrsnice kod "IMT"-a smo krenuli u pola devet ujutro. Vreme je bilo idealno za vožnju. Mada je jutro bilo svežije, kako smo odmicali od Beograda dan je postajao sve topliji a šanse za neke najavljene padavine nisu bile ni najmanje u izgledu.

Sunce je već odavno bilo visoko, a put - do tada prilično monoton na ravnom delu - sada je počeo da krivuda i da se polako penje kroz sve lepše i zelenije predele. Kada smo prošli kroz jedan tunel, znao sam da smo blizu. Posle mnogih kafanica pored puta, prođosmo pored reklame za prodavnicu sa desne strane, sa natpisom "Vesna". I konačno na jednoj desnoj krivini ugledasmo sa leve strane puta drvenu tablu na kojoj je pisalo: "Porodica bistrih potoka". Tačno 111,4km od mog stana. Vreme: 13h20', ili 4 sata i 21 minut efektivne vožnje. Ukupno 4 sata i 50 minuta na putu, sa prosekom od 24,5km/h.

Sada je bio trenutak da promenimo obuću, odnosno da skinemo biciklističke sprinterice sa pločicama za "clipless" pedale i obučemo prikladniju vrstu obuće, koju smo poneli u rančevima.Pešačili smo pored brezovičkog potoka još 1km, ili 15 minuta.

Primetili smo da je taj, na prvi pogled miran potok, tokom prošle godine pravio čuda, valjao drvlje i kamenje, pa i promenio tok na mnogo mesta. Kasnije smo saznali da je podivljali potok prešao preko Ibarske magistrale, pa je odneo sa sobom dobar deo puta koji je stoga i morao biti kompletno saniran u većem delu.

Na jednoj uzvišici iznad doline kojom protiče potok nalazi se komuna koju je Boško nazvao "Porodica bistrih potoka". Boško je bio odsutan ali smo tu zatekli Darka i Anu, mladi par iz Beograda, koji su svratili samo da provetre sobe i dočekaju eventualne goste.

Rekli su nam da se sami snađemo i spremimo sebi ručak od onog što pronađemo u kući. Moram da pomenem da kod Boška postoji princip da gosti spavaju besplatno, a donose poklone u obliku namirnica biljnog porekla, pošto je on vegetarijanac i ekolog. Svi gosti se moraju pridržavati kućnog reda:

-konzumira se samo vegetarijanska hrana (takođe i jaja i sir);
-jede se iz glinenog posuđa i sa drvenim kašikama;
-plastika je nepoželjma, te se obavezno odmah odbacuje u kontejner pored magistrale;
-jede se dva puta dnevno, najčešće ujutro i predveče;
-posuđe se pere na potoku, uz upotrebu peska umesto deterdženta;
-nije dozvoljeno opijanje alkoholom i upotreba droga

Kako smo bili dosta gladni a domaćin se još nije pojavio, odlučio sam da spremim sočivo jer sam ga prvi put i jeo baš kod Boška. Dragan je nabrao koprive kojih ima u izobilju oko kuće, i one su nam poslužile da začinimo jelo. U letnjoj kuhinji smo napravili i omlet od luka i kopriva.

Posle ručka naišao je Miško, momak iz sela iznad Boškove kuće, koji obično obilazi kuću kad domaćin nije tu. Taman smo se raspričali kad eto i Boška, stopom je stigao iz Beograda. Veče smo proveli pričajući sa domaćinom, a pošto uveče zahladi kao u svakoj šumi, ušli smo u kuću i u zimskoj kuhinji produžili razgovor. Odlučili da legnemo ranije, jer smo za naredni dan planirali uspon na Ostrovicu.

Smestili smo se u sobu na spratu i odmah zaspali - tišina u šumi je bila melem za uši posle buke na Ibarskoj magistrali, a vazduh nas je opio kao da smo popili koju flašu crnog vina.

Drugi dan
petak, 28. april

Probudio sam se rano jer su se oglasile ptičice koje su već radosno cvrkutale u šumi čekajući da se ogreju na prvim zracima sunca. Trava je još bila mokra a vazduh oštar, pravi planinski. Sunce se polako pomaljalo iznad šume. Posle prve jutarnje kafe domaćin nam je spremio "monaški doručak" (makarone sa krompirom ili "grenadir marš" bez aleve paprike).

Usput mi je Dragan pokazivao okolne planine, koje su se lako mogle prepoznati u daljini. Vidljivost je bila izvanredna, sem što je zbog velike temperature vlaga intenzivno isparavala,pa se iznad najdaljih planina formirala neka vrsta izmaglice.

Ponekad stvarno pomislim kako bi bilo lepo živeti na selu, ali kad uzmem u obzir da se radi od jutra do mraka, brzo se trgnem iz tog sna da se na selu lako živi.

Dragan se iz kafane javio Saši, ponovo u nadi da nam se bar neko pridruži na narednim odredištima, ali nažalost ništa od toga. Slikasmo naše ljupke curice i obećasmo da ćemo im poslati sličice, pa krenusmo nazad sa nadom da nas kod Boška čeka neko malo starije društvo.

U povratku smo zalutali u selo Zagrađe, ali nas je na pravi put uputio domaćin po imenu Milić, i naravno ponovo častio šljivovicom. Tako malo nacvrcani stigosmo najzad do Boška. Tu se već bila okupila grupica novih gostiju. Upoznali smo Ivanu, Raksa, Hansa i Peđu, a kasnije su stigli i Boškova ćerka Aja, Radenko i Ljilja. Neke od ovih gostiju sam već od ranije poznavao, tako da smo se brzo raspričali o svemu i svačemu.

Međutim kod Boška rade i gosti i domaćin, pa nas je sve odmah uposlio. Neko je pazio da ručak ne zagori, neko brao sremuš i koprivu, neko pazio na vatru u "smederevcu", neko postavljao posuđe i pribor na sto, a neko gulio krompir. Posle ručka odigrasmo nekoliko partija odbojke na livadi pored potoka, do samog sumraka. Ja se nisam naročito proslavio, ali to je valjda zbog Ostrovice ili šljivovice. Nisam baš siguran koji je pravi razlog bio za moju lošu igru.

Uveče nam je Boško pričao da je preko leta bilo puno gostiju, pa su spavali i u šatorima. Domaćin nas je rasporedio po sobama. On koristi jednu a druge dve gosti, ponekad (kad je gužva) spavajući poređani kao sardine.