30.jun-13.jul 2001.

Tamoinazad za 14 dana
Beograd - Ub - Maljen - Divčibare - Požega - Užice - Zlatibor - Zlatar - Nova Varoš - Golija -
- Novi Pazar - Kopaonik - Mataruška Banja - Goč - Kraljevo - Rudnik - Topola - Beograd         mapa puta (118Kb)

Vozili: Dragana Malbašić i Miodrag Stanković
A prešli: 925 km


Tekst: Dragana Malbašić
Fotografije: Dragana i Miodrag

Za sajt priredio Jone


Subota, 30. jun
Beograd - okolina Uba

Obavljali smo poslednje pripreme i još jedan odlazak do servisa, zategli bisage, navukli rukavice i krenuli... Nekako nam se to odužilo, tako da se istorijski trenutak polaska desio tek oko 12h. Prošli smo Sajam, skretanje prema Obrenovcu, Umku. Posle Umke je započelo sasvim blago talasanje, tek da nam nagovesti ono što dolazi. Zaličilo je na onu kratkotrajnu neizvesnost pred večernji izlazak. Spuštanje niz nizbrdicu koja još uvek ničim nije bila zaslužena, izvedeno je sa osećajem lagodnosti. U centru Obrenovca stajemo na pivo dok mi pogled za tenutak zadržava Opštinsko varoško kupatilo sa belim odsajem neba u prozorima, na kome piše da kupatilo ima mineralnu vodu i koje tu stoji lokalnom življu na raspolaganju.

Kako smo kasno krenuli, već posle Uba je trebalo tražiti mesto za prenoćište. Poneli smo šator, zlu ne trebalo, i odlučili da to prvo veče svakako mora da se kampuje. U pokušaju da pronađemo neko sigurnije mesto za noćenje pažljivo smo razgledali okolinu i sa olakšanjem spazili kapiju manastira. Manastir Svetog Vavedenja se nalazi negde kod Kršne glave i mesta Slatina, i na našu molbu da se smestimo tu negde u blizini, bez preterane griže savesti su nam odbili širenje šatora na manastirskoj zemlji i preporučili da odemo negde dalje u šumu, jer manastirski red to ne dozvoljava. Izgledalo je da red ne predviđa pomoć umornim biciklistima. Za trenutak sam se zapitala da li manastirski red uopšte predviđa pomoć bilo kome, što možda nije baš hrišćanski. Moram priznati da me je ovakav postupak prilično razočarao i još uvek mi je teško da poverujem da su monahinje, koje imaju određenu udobnost upravo zahvaljujući drugima, odbile da uzvrate na isti način, uz činjenicu da nismo čak drsko pitali za noćenje u samoj zgradi, već zamolili jednino za podizanje šatora, uz obećanje da bismo rano ujutru otišli. Jedno je sigurno: Ivica i Marica su otišli dalje putem i pronašli pristojno mesto za noćenje negde u dubokoj šumi.


Nedelja-ponedeljak, 1-2. jul
Ub - Maljen (Divčibare)

Posle noći pune šumova i prevrtanja, ustali smo već oko 6h, dok je jutro bilo pomalo hladno, ali strašno vlažno. Povukli smo se nešto dalje od puta, dublje među drveće, što se ujutru pokazalo kao pogrešno, jer se kondenzovana voda cedila sa bicikala i šatora, tako da smo sušili stvari skoro do 9 sati. Brzo smo stigli do izlaska na magistralni put prema Valjevu. Nešto uspona, a onda jedan veseo silazak - koji je prvo polako i stidljivo povukao bicikl za sobom, a onda me nestašno naveo da se sve više osećam kao Meri Popins, kojoj je kišobran zamenio bicikl. Jurili smo u ovu avanturu kao da nije bilo 20 kg bisaga i ostajalo je samo još da se pridrži kaciga dok bi se krovovi grada u trenutku pretvarali u drveće. Stali smo kod Brankovine, tj. mesta gde se skreće do stare seoske škole u koju je kao dete išla Desanka Maksimović. Pored nje se nalazi školska biblioteka kojoj je Desanka poklonila velik deo svoje lične biblioteke.

U toj kući se nalaze i dve prostorije sa njenim fotografijama od detinjstva, pa do poznih godina. U jednoj maloj kući se moglo kroz prozor videti nešto od predmeta koji su korišteni u doba Desankinog detinjstva: verige, tronožac...

Pored obližnje crkve se nalazi i grob prote Matije Nenadovića. Rekonstruisana je i grupa kućica u kojima su se ljudi sastajali i u kojima su se davnih dana vodili tajni razgovori o ustanku. Napravili smo ovde malu pauzu, popili hladno pivo i krenuli dalje.

Šta je dalje bilo…

Ovako je to izgledalo nekada…

Dilema u Valjevu je bila sledeća: da li krenuti do Divčibara preko Petnice ili ići na Bukove. Delovalo je kao da bi se dosta obilazilo preko Petnice, dok je ova druga varijanta u kilometrima bila nešto kraća, ali sa jačim usponima. Minut-dva kolebanja i to pitanje smo rešili pomalo ambiciozno: naravno da idemo na veći uspon, pa tek smo krenuli. Odmakli smo deo puta i jedan prolaznik nam reče da do Divčibara imamo još 20 km puta. Penjanje, penjanje, penjanje… Možda zbog činjenice da smo juče krenuli i još nismo bili dovoljno zagrejani, uspon je ličio na beskrajnu nit. Kilometri su se množili, rasli u nedogled i nadimali se do pucanja. Posle popriličnog komada uspona ponovo pitamo jednu ženu u prolazu: "Koliko još do Divčibara?… "Imate još 20 km i onda vam je skoro ravno..."

Čupava kosina sa modernom frizurom

Dalje i još dalje… Uzbrdo. Negde kod skretanja za Gornje Bukove put se malo spustio, tek da nas zavara, ali nas je izveo do veličanstvenog useka između Povljena i Maljena. Mesto gde se dva gorostasa oprezno posmatraju i gde put ide naniže približavajući se pruzi da bi oslušnuo huk voza u prolazu.

Levo i desno dizali su se masivi planine zamotani u šumski gunj, a ispred, u blagoj izmaglici, još jedna šumska zavesa bila je lelujavo spuštena preko Bukova. Skretanja, krivine, levo, desno i posle dužeg vremena stižemo do jedinog naselja - Donjih Bukova. U lokalnoj kafani dobijamo poražavajuću informaciju: "Imate još tačno 19 km do Divčibara..." Kako sad to...? Eto, toliko vam je.

Tek sada smo stigli do serpentina koje se čak i na karti uvijaju tako da se od toga može dobiti glavobolja. Da li će nam i posle njih iz šume izaći čovek i reći: "Ma, imate još samo nekih 20 km do skretanja i tu ste..." Sve je lagano počelo da izgleda nestvarno. Da sam tad čula muziku iz Zone sumraka, uopšte se ne bih iznenadila.

Nekako su i te strašne serpentine ostale za nama, mada je izgledalo da se to tako željeno "skretanje" negde stalno premešta i da je odlučilo baš danas da se poigra i ode dalje. Kada smo ga konačno stigli, put je jednim krakom nastavio da teče prema Kosjeriću, dok je drugi krak putokazom bio primoran da ide do Divčibara i da se rastegne još čitavih 9 km. Rečenica: "...odatle vam je skoro ravno..." se brzo istopila u penjanju koje se nastavilo, činilo se, još obesnije i tvrdoglavije.

Po isteku sedmog kilometra stigli smo do vidikovca sa koga je trebalo da pukne pogled bar do Bosne. Nesreća je bila u tome što se čitav dan vreme ćudljivo menjalo, tako da su sada oblaci napravili izmaglicu i potpuno zatvorili vidik. Od pogleda do Bosne nam je ostalo svega 20-tak metara i tek nekoliko stabala koja su ulazila u tu kategoriju. Ništa od panorame se nije moglo videti, tako da je ovaj uspon od 3 puta 20 kilometara, na kraju bio sam sebi svrha. Karta nam se zlobno rugala sa brojkom od 37 km. Prosta računica kaže: 37 km - 9 km (od skretanja) = 28 km. Do danas je ostala misterija kako su se oni namnožili u ovih 60. Bilo je to potpuno zbunjujuće, pa nam je preostalo samo da iskoristimo još 2 km blagoslovne nizbrdice do naselja.

Bez ikakve namere da se junačimo u šatoru po ovoj vlazi i kiši, pronašli smo sobu kod jedne ljubazne žene koja nam je dozvolila da iskoristimo njenu kuhinju. Jedina nagrada za ovih 1100 metara nadmorske visine tog dana su bili: topao tuš, čaj, preobuka i blagosloveni slojevi ćebadi.

Sumorni dan posle toga prošao je uglavnom u hodanju kroz oblake koji su se lenjo baškarili na vrhu planine i stalno se zaplitali u kosu. Zaputili smo se u traganje za PTT planinarskim domom, koji sinoć nismo uspeli da nađemo, ali je oblak bio toliko gust da se sada već nije videlo dalje od 10-tak metara. Negde u dolini je možda i padala kiša, ali ako živite u oblaku, onda vam to i nije bitno.

U takvoj izmaglici bazen za plivanje pored napuštenog odmarališta je delovao kao iskopina iz davnog vremena. Kada su prestali da ga pune, onda su ga pretvorili u košarkaški teren, a sada je izgledalo kao da su ga zalutali rimski legionari tu napravili za nekakvu tajnu svrhu ili ko zna zbog čega. Čudan, egzotičan, slučajan...

Ništa se više i nije moglo videti, tako da je jedino topla kafa mogla da razgreje hladan sumrak koji se neprimetno ovijao oko vrha Maljena. Meteorolozi su slutili na kišu, a mi smo slutili da će lađe našeg putovanja potonuti, jer dobar vetar nikako nije hteo da dune u njihova jedra...

Tooopim seeee…

Pogled na Divčibare sa Tometinog polja

Utorak, 3. jul
Divčibare - Požega - Užice

Jutro je svanulo mokro isto kao i prethodnog dana, ali ovaj put sa drugačijom atmosferom, jer smo uz sinoćnu kafu odlučili da nema više šta da se čeka, nego da treba krenuti - pa makar nam svo vreme padala kiša.

Odlučili smo da se treba i dalje držati plana A, i oprezno napravili rezervni plan B. Što se plana A tiče, ideja je bila da se ode do Užica, vidi da li će biti dobro vreme i u tom slučaju krene prema jugu – pa dokle se stigne. Plan B je bio sledeći: ukoliko se loše vreme nastavi, posle Užica bismo prešli na Taru, a onda bismo skratili čitav put i vozeći bar u pravcu Loznice i Tršića stigli nazad u Beograd. Rezervna odluka plana A je bilo i to da bi trebalo (s obzirom da smo se već jedan dan zadržali na Maljenu) kada budemo stigli do Užica da odlučimo da li da preko Zlatibora odmah nastavimo dole prema jugu ili bismo pre toga ipak skrenuli na Taru. Uspon na Maljen nas je naučio da budemo malo oprezniji i dogovor je bio da se uglavnom drži osnovne ideje, ali da se planira maksimalno dva dana unapred i da odrednice zavise od tempa, terena i svega ostalog.

Spustili smo se preko Tometinog polja na Požegu i magistralom brzo stigli do Užica. Skoro na samom ulazu u Užice može se videti malena tabla na kojoj je označeno skretanje do "vodenice Bojovića". Na njoj stoji tabla: "Radnja Dimitri i sinova Petka i Nedeljka Bojovića, od 1813. g. ponovljena 1911. juna". Ovo je jedna od retkih vodenica koje još uvek rade i kao što na ploči piše, vodenica je nešto malo osavremenjana, ali i dalje tradicionalno melju kukuruzno brašno pomoću velikih kamenih žrvnjeva.

Vodenica žito mlela…

Nudili su nam da ponesemo neki kilogram sveže mlevenog brašna, ali na žalost, bilo je neizvodljivo da brinemo o njemu naredne dve nedelje. Dva vesela, brašnjava mlinara su bila više nego raspoložena za priču i slikanje, tako da se može reći da je to bio prilično dobar razlog za malo skretanje sa puta.

Noseći sa sobom još uvek određenu emotivnu težinu iz Beograda, ova vožnja preko magistrale je bila - vožnja, ko vožnja, šta da se priča... Sve ono što magistralni put obilato nudi: dobar asfalt, ali preporučljivo samo "pod moranje", a topla preporuka je: maksimalno izbegavati.

Okolina puta je, naravno, neuredna, tu i tamo su razbacane gomile đubreta najrazličitijeg porekla (organskog i onog koje se nikad neće raspasti), kamioni koji vas zanose, sitni vozači koji će vam trubiti jer ih, verovatno, ljuti to što ste odbili da im se pridružite u jurnjavi i lagano okrećete svoje pedale ne primećujući kako su oni važni i uspešni u svojim malim školjkama na točkovima, a vi drsko svojom nonšarlancijom narušavate njihov koncept brzih momaka u trci tehnološkog savršenstva.

Dakle, dok se vodila ta teška borba životnih koncepcija, put nas je verno doveo u Užice i tu ostavio da prespavamo još jednu noć.