31. maj - 1. jun 2003.

Kako sam postao tremaroš
Niš, Svrljiške planine, Suva Planina (Trem), Seličevica

Ako niste raspoloženi da čitate priču (ovo dole), pogledajte sažvaćak - u njemu su samo podaci koji vam mogu koristiti ako planirate vožnju navedenom trasom.

mapa, profili visina (158kB)

U dva dana niškog milinijuma stalo je mnogo vožnje i lepog druženja. Spale Planet, Bane Rodić, Davor Vremešni i ja smo sa prijateljima iz niškog biciklističkog kluba "Železničar"  prošli sjajne puteve i staze a domaćini su nam pokazali, upirući prstom sa mnogih   vidikovaca u daljine izrezbarene ćafama, moćnim linijama, treperavim pegama i šarama, još toliko toga atraktivnog što treba obići i videti, da se slobodno može reći kako je okolina tog grada čarobna riznica koja se može godinama istraživati. Beskrajne šumske staze, litice koje očnjacima od belog kamena grizu okolno zelenilo, izlomljeni vrhovi čudesnih grebenova Suve planine, Kameničkog visa i Svrljiških planina, zaboravljene crkve i manastiri, topli izvori za koje se malo zna, bazeni sa termalnom vodom na najčudnijim mestima, pećine i još mnoge druge tajne - sve to čeka posetioce kojima će usud ili zlatna nit poznanstva pokloniti neke vodiče kao što su bili ovi naši.

Na talasima niških daljina (D)     veća slika

Događaji su bili tako zgusnuti da smo pedalanja i utiske pakovali onako kako se pakuje prepunjen kofer: sedneš odozgo i skakućeš dok se nekako ne zatvori. Ličilo je sve to i na reklame za filmove, u kojima se u trideset sekundi munjevito izređaju najbolji kadrovi dok fleševi brzih pokreta i rafali zvukova omamljuju gledaoca. A ličilo je pomalo i na blisku eksploziju granate haubice: posle praska tlo još drhti, uši su zagluhnute, a iz visoko uzletelog stuba sećanja zemlja i kamenje događaja još padaju po ramenima i rovu iz koga pišem.

Spale, naš glavni i odgovorni za veze sa Nišlijama, nikad ne uspeva dovoljno rano da se isčupa sa posla u "Planet bajku" pa naši zajednički vikendi često počnu kasnovečernjim putovanjima do odredišta. Tako smo se i tog petka do Suve planine i reske svežine oko planinarskog doma na Bojaninim vodama dokotrljali oko jedanaest uveče. Tamo & 'vamo, drž' & ne daj - dok se okreneš već prođe ponoć, i u krevetima smo se našli tek oko jedan. Ipak, šest sati spavanja te noći je predstavljalo pravu premiju u odnosu na sledeću ;)

Na Čegru (D)

Rano ujutro smo se autom spustili u varoš, da se sretnemo sa Nišlijama i pridružimo nečemu za šta se ispostavilo da je lepa asfaltna žurka na dva točka. Tog dana je bila slava grada, a biciklisti su imali šta da kažu u vezi sa tim: u organizaciji naših domaćina, uz pratnju policije i kamera, karavan sa oko pedeset učesnika je lagano otplovio na istorijski poznato brdo Čegar.

Gore je oko spomenika Stevanu Sinđeliću već bilo nekoliko autobusa đaka i starijih, pa govornika u svečanim odelima, sveštenika, vojnika koji su ispaljivali plotune.

Tako je to u večitoj šumskoj igri: ako odeš na pogrešnu stranu staza te kobajagi ozbiljno vodi dalje, dok posle nekog vremena negde sa strane, iznad ili ispod sebe, ne začuješ grohotno smejanje pravog puta, pa horsko cičanje drugih puteljaka, na kraju i astmatično kašljanje onih matorih, zaraslih i zaboravljenih cipelodera koji odavno nisu omirisali ljudsku nogu i koji kao pas na lancu žive za to da neko barem pored kapije prođe, pa da se siti izlaju - kad već milovanja nema.

Bre, i mi Cigani imamo dušu... (J)

Na svo to veselje unaokolo ni tvoja staza ne može da se uzdrži: počinje da se smeje i ona, valjajući se po zemlji, bacajući te poraženog gore-dole među drvećem, po opalom lišću ili kamenju, prskajući te blatom iz bara koje ti odjednom ispostavlja i po najvrelijem danu, golicajući te sve gušćim travama i peckajući trnjem, spremajući se da ti nestane ispod nogu ili da te, u nastupu krajnje zabave, ispljucne na neko mesto na kome ne važe ni datum ni godina koje si tog jutra poneo sa sobom, na neko mesto koje ti možda neće ostaviti ni kršteno ime. Eee... kad se bolje razmisli, lepo je zalutati :) Ovog puta je lutanja bilo sasvim malo, koliko za začin, i konačno smo se, zaduvani i češući se svuda gde su nam granje i trave grickali znojave kože, strmeknuli tamo gde smo i nameravali - u selo Kopajkošara. Na njegovom okrajku odmorili smo se u hladu propletenom zvucima vode koja se češlja na kamenu, a onda se uzanom stazom popeli do nedalekih usta Milutinove pećine.

Reklame, pa nastavljamo... Siniša i Spale u trenucima spontane duboke meditacije poziraju pored "Planet" bicikala (J)

Ta su usta bila ogromna i razjapljena da popiju vruće popodne, ožvalavljena zelenilom koje se napućilo po njihovom obodu, da vari blistavo sunce dok veliki zev traje. Unutra je bilo tiho jer su se zvuci utapali u hladnoj, reumatičnoj koščatosti planine. Njeno prastaro, ledeno meso bilo je tu najbliže toploti spoljašnjeg sveta i halapljivo je, očajnički stremilo ka njemu. Otuda ona razjapljenost, otuda slika gladi koju smo videli dok smo se, odlazeći, osvrnuli da još jednom pogledamo iza sebe - to je bila glad od one vrste kod koje se i na najmanji znak hrane sve što je u telu otima, kida i hoće napolje.