| 10-17. avgust 2003.
Za sajt priredio: Jone Voziti kiometar po kilometar blisko je ljudima kojima se ne žuri. Približavati se tokom tri dana Prespanskom i Ohridskom jezeru i stići na njihove obale pretvaranje je energije u zadovoljstvo. Ako je neko radeći na polju, u bašti ili se zatekao u gradu, možda i sam hteo da je sa nama, onda je to želja iz slobode kretanja na biciklu. Kao da je tu negde lebdelo "Idi gde želiš" što smo i činili. Krenuli smo jer je uvek lepše tamo gde nismo, zar ne?
Motiv našeg poduhvata bio je odmor od svakodnevnice, želja za avanturom, za neposrednom vožnjom ulicom dugom 360 km i onom lepom pedalanju duž nje. Ulica koju oivičuju naselja, polja, tesnaci, vinogradi, obale jezera, prevoji i na čijem kraju je manastir Sv. Naum, ili Struga. Ta čarobna ulica sa zavijutcima, usponima i spustovima koja nije prava kao lenjir, kojom smo zalazili u svet otkrivajući ga deo po deo. Predeli su se blago smenjivali i neprimetno ostajali za nama. Ne bežimo od istine, želeli smo da maturiramo na višednevnoj vožnji. Zbog svežine vazduha izabrali smo polazak u pola šest ujutro. Prošavši manastir Prohor Pčinjski došli smo na državnu granicu. Usledio je pregled pasoša, ćaskanje sa graničnim službenicima i pozdrav "srećan put" kao i "srekan pat" i rastajemo se do nekog narednog prolaza. Nastavljamo ka Nagoričanu. Razgovori na slobodne teme prekraćuju vreme do Mladog Nagoričana. Tu se uključujemo na put ka Kumanovu i posle nadvožnjaka put nas vodi ka Dobrošanima. Asfalt u odličnom stanju vijuga između zaobljenih brda a povoljan nagib traje sve do prelaza preko reke Pčinje. Most preko nje je dug, prati krivinu u levo i zbog visine podseća na vijadukt. Pejzaži su zanimljivi, teren je zatalasan. U toku je žetva, srećemo jednog kombajnera. Prešli smo 79 km i doručkujemo u hladu šljive pa nastavljamo pedalanje koje se pretvorilo u pravo uživanje. Vetar nas je prijateljski tapšao po leđima. Od sela Kokošinje put je bio tako pregledan, širok i slobodan da smo u spustu zabeležili 60, a kompanjoni sa boljim bajkovima i 73 km/h! Bila je to pista za sletanje kojom smo uplovili u Sv. Nikole. Naš cilj za današnji dan bio je postignut, međutim, osim volje, neutoljene gladi za pedalanjem, i vetar nas je prijateljski ubeđivao da produžimo. Kako će se pokazati na kraju dana, imali smo preko plana nekih 60 km. Sv. Nikole je lepo tiho mesto sa lepim kućama i crkvom na uzvišenju do koje vodi ulica popločana kockom. U gradu je raskrsnica odakle se put odvaja ka Velesu. Izabrali smo put ka Ovčem Polju, jer nismo žurili. Prolazimo pored poljoprivrednog aerodroma i slikamo se ispred desetine dvokrilaca koji su mirovali na pokošenoj livadi naizgled spremni da uzlete. Put je ovde oivičen drvoredom i vozimo tim senovitim tunelom nošeni vetrom. Dolazimo do železničke stanice Ovče Polje i odmah po prelasku pruge uključujemo se na put ka Velesu. Levo počinje zabrđe Krivolaka a desno su plantaže grožđa i kada smo ga probali prepoznali smo odličan merlo. Ulazimo u Saramzalino gde ćemo prvi put sesti za stol i predahnuti.
U razgovoru sa predusretljivim taksistom dobijamo detalje o putu do Velesa, a on zauzvrat saznaje ko smo, odakle smo i kuda idemo. Kao što od trpeze treba ustati sa još malo apetita i mi smo ustali sa još želje za odmorom. Na nekom delu puta pred nama se ukazao u kotlini Vardara - Veles. Spustili smo se u tu kotlinu, prošli pored benzinske pumpe i prešavši prugu našli se u centar grada. Seli smo na nove klupe pored ljupke fontane ispred robne kuće. U glavama su nam se okretale slike i utisci posle pređenih 140 kilometara. Odlično raspoloženje tražilo je dodatno razgledanje grada tako da smo videli koji film u bioskopu igra "to day" i koji je "the next". Nedelja je popodne, vrućina popušta, pauziramo više od jednog sata i vidimo prolazak voza Ljubljana-Solun. Lokomotiva sa dva vagona bila nam je opomena da je vreme da i mi nastavimo putovanje niz Vardar. Izlazimo iz Velesa kanjonom kojim se provlači reka, put i pruga, navedeni po starešinstvu. Tipične kuće starog Velesa su visoko iznad reke na levoj obali Vardara. Klizimo dobrim asfaltnim putem dalje na jug gledajući reku i njeno korito. Kada se izađe iz klanca, reka, pruga i trase starog i novog autoputa i dalje idu gotovo paralelno u velikoj slozi, bez preplitanja. Tu se horizont otvara i sa ushićenjem koje traje vozimo dalje opijeni pređenim kilometrima. Nismo ni primetili da se reka udaljila i da se odjednom bočno ustremila na nas. Opažamo travnatu obalu i livadu pored voćnjaka bresaka i spuštamo se na nju završavajući današnju vožnju. Suton je, nekoliko mladića se još kupa u brzaku reke pored izdužene ade obrasle travom i vrbama. Na drugoj obali su niska brda bez rastinja sa nekoliko kuća. Porečje je obrađeno a vredni ratari su tu našli mesta za svoje bašte. Dok smo raspakivali bajkove došli su čuvar voćnjaka, radnik za navodnjavanje, zatim se pridružuju brojni Romi svih uzrasta koji su naselili zgradu bivše železničke stanice Gradsko. Vest da su neki sa biciklima stigli u njihov komšiluk izazvala je radoznalost i izlive dobrodošlice. Pozvani smo na bunar da se umijemo, na kafu, na večeru. Razgovor se poput logorske vatre rasplamsavao. Neki su posedali na travnatu stazu ispred šatora i pričali nam o mestima i krajevima u Srbiji gde su boravili ili putovali. Jedna starica među njima nam je tražila da joj damo, ako imamo, jednu milijardu... Za neke je vreme ovde stalo i nije teklo. U džepu jednog starijeg Roma još se čuvaju novčanice jugoslovenskog dinara sa mnogo nula. Pita nas da li te pare idu u Srbiju. Najzad, ljudi lepo uviđaju da je vreme da nas pozdrave, poželevši nam laku noć, prijatan boravak i srećan put. Pun mesec je obasjavao nekom mekom svetlošću reku, voćnjak i naša lica dok smo večerali.
Krenuli smo čilo po hladovini koju je obezbeđivala protekla noć. Posle naselja Gradsko, koje je kraj samog puta i gleda na Vardar, skrećemo desno ka Prilepu. Pejzaž se menja, počinje penjanje prema brdima. Prolazimo kroz naselje Rosoman sa pijacom kao u Saramzalinu. Put je odličan, saobraćaj je živ, jer put vodi ka turističkom Ohridu. Otpozdravljamo na trubljenje i mahanja iz automobila. Fotografišemo se na ulazu u pitoreskni tesnac gde stene streme u nebo a u podnožju se pružaju vinogradi. Dok razgovaramo ne primećujemo da se stalno penjemo. Dolazimo do deonice gde se gradi traka za sporija vozila i izlazimo na upravo asfaltiranu deonicu kada nas saobraćajna policija, zajedno sa drugim vozilima, isključuje iz saobraćaja. Sednemo u hladovinu i od radnika iz asfaltne baze dobijamo prave informacije o prirodi daljeg puta. Ubrzo prolaze motoristi sa plavo-crvenim svetlima i nekoliko automobila sa državnicima. Radnik nam reče da se ministar vraća sa odmora u Ohridu. Sledeću hladovinu koristimo za doručak i polako izbijamo na prevoj Pletvar (998 mnv). Sama planina Pletvar je zaista lepa. Njeni vrhovi su na rastojanju dostojnom poštovanja. Na desnoj strani je Babuna sa mršavim niskim rastinjem na kamenitom padinama. Znali smo da je sa njene druge strane makadamski put za Prilep. Govorili su nam da je to mnogo živopisniji kraj kao i to da je taj put marginalizovan izgradnjom autoputa. S obzirom na dužinu našeg pohoda nismo dolazili u iskušenje da idemo njime. Posle prevoja spust je vijugav i lep. Sa jednog mesta ugleda se Prilep sa poznatim krševitim bregovima na severnoj strani. Na onom dominantnom postavljen je ogroman krst. Ovaj panoramski pogled na grad sa okolinom zaslužuje da se natenane posmatra. Autoput obilazi grad a mi ulazimo dugom senovitim ulicom.
Pošto smo telu dolili svežu vodu a dušu oplemenili gradskim prizorima izašli smo iz ovog lepog grada toliko poznatog u narodnoj poeziji i istoriji. Nevidljivim sponama ostvarena je veza duha grada i naših misli. Put do Bitolja je uglavnom ravan a brda su razmaknuta. Vidimo zasade sitnolisnatog duvana, površine pod detelinom i požnjeveno suvo polje. Koristimo zgodno mesto u hladovini za ručak a taj obrok je u nama jasno formulisao pitanje: gde ima vode? To pitanje postavljamo radnicima sekcije za puteve, prvim ljudima koje susrećemo. Oni nam ukazuju na izvor, tu odmah, na 50 m od puta. I gle! Kao u bajci: izvor sa bazenom.
Sa prijateljima u Vranju imali smo vezu preko Makmob mreže koja je vlasniku telefona, Draganu ili Dacku, porukom poželela dobrodošlicu u Makedoniju. Ubrzo se naš vlasnik džepnog telefona upoznao i sa cenom usluga (jedan dinar za minut) tako da je sledeće upozorenje Vranjancima glasilo: " Ne javljajte se! Ovde su sve pare skinuli Dacku!" Posle je nastalo smejanje kako će njegovi u Vranju protumačiti da je Dragan opljačkan i da je ostao bez para... Ispred Bitolja put obilaznicom vodi ka Ohridu a mi skrećemo preko nadvožnjaka levo i dugim uličnim pravcima dolazimo u centar kod Sahat kule. Popodne je, na ulicama i u parku je živo. Tu slučajno srećemo čoveka koji nas obaveštava o detaljima puta ka Prespanskom jezeru i to će nam umnogome koristiti. On nam navodi imena naselja, kvalitet puta i dodaje da je i sam ljubitelj voženja biciklom kao i to da ima svoju prodavnicu bicikala.
Premeštamo se u glavnu ulicu koja arhitekturom karakteriše stari Bitolj. Balkoni od kovanog gvožđa, a u prizemlju su moderni lokali. Sada su tu butici, svetle prodavnice, marketi, kafići zvučnih imena. Zvonik crkve je u sredini ulice i izdvaja se među više rasejanih belih minareta. Ulica je sada šetalište sa uglačanim mermerom.
Na punoj mesečini koju su kratko zaklanjale krošnje drveća posmatrali smo visove Pelistera koji su se ocrtavali na nebu. Zvezdano nebo kao da se ogledalo na tlu gde su poput sazvežđa svetlucala naselja. |
||||||||||
 |
 |
 |