29. jul, subota - dan prvi

Izlazim iz zgrade. Supruga mi pomaže da snesem stvari, a bogami, ima ih. Sa suzama u očima preklinje me da ne činim ludosti, pita me da li znam koliko imam godina. Naravno da znam, četrdeset dve, ali sam u kondiciji kao mladić, bicikl vozim evo ima već tri godine i mogu da se odvezem do Ade i nazad a da se ne umorim. Mnogo, mislim se... Deca, tinejdžeri, spavaju dubokim snom i u snovima me ispraćaju, rano im je da ustaju. Sinoć su u svom društvu komentarisali „Ćale je odlepio, pali bajsom na more, nije normalan, kakav smoor!”. U pravu su deca...

Pozdravljam se sa mojom gospođom, krećem. Polako vozim ka Pančevačkom mostu gde treba da se sretnem sa ostatkom ekipe, petoricom momaka. Teško natovaren bicikl ponaša se tromo i nestabilno. Nov je i ovo mi je prva velika vožnja njime, zanima me kako će se ponašati na ovom putu.

Zadubljen u misli neprimetno stigoh do mesta za sastanak. Stiže i ostatak grupe, svi sveži i odmorni, uzbuđeni pred put.

Šestorica veličanstvenih su najzad na okupu i formirali su pravu svadbarsku kolonu... Fotografišemo se, razgovaramo i polako krećemo. Danas bi trebalo da stignemo negde do Požarevca a preko Pančeva, Kovina i Smedereva. Vozimo kroz vreo banatski dan, ravnica, prašina i vrućina. Iza Pančeva prva pauza. Podne, upeklo. Ko ne oseća Banat, ravnicu, ne može mu se ni objasniti lepota vrelog letnjeg dana koji prolazi kroz široka i plodna žitna polja…. Banat i uopšte Vojvodina se moraju osetiti da bi se razumeli. Drago mi je da počinjemo odavde i da prvu stanku pravimo na klupi ispred seoske prodavnice, u hladu dudovog drveta, gde vreme lenjo odmiče a stvari se odvijaju polako i bez žurbe. Mirno, da ne remetimo sklad, krećemo se ka Kovinu, napuštamo ravnu i vrelu Vojvodinu te prelazimo u srbijanski deo naše zemlje. Put je veoma prometan, magistralni. Kamioni i ostala motorna čudovišta nas obilaze, sirene trube, zagušljivo je. Ovaj deo treba što brže proći, i zaboraviti ga. Navikavamo se na opterećene bicikle i uskoro i ne primećujemo težinu koju nosimo na njima.

Ispred Smedereva skrećemo ka Šalinačkom jezeru do koga stižemo oko dva sata te hitro pristupamo kupanju i osvežavanju naših umornih tela. Jezero je veštačko, nastalo iskopavanjem šljunka i ispunjeno čistom vodom koja je mlaka (tek nešto malo hladnija od vode u Savskom jezeru) i zelenkasta zbog algi. Prija nam kupanje, bar onom delu ekipe kojem ne smeta užareno sunce, dok Miloš traži spas u hladu drveta udaljenog od vode, i do polaska ga više nismo videli. Siguran sam da je već tu počeo da perucka svoje stvarčice, za svaki slučaj - ko zna kada će sledeća voda da se pojavi. Tek iza Aleksinca, za jedno nedelju dana, kažu da tamo postoji lepo jezero. Skuvah sebi na plaži kaficu na primusu, sipah je u crvenu šolju koju sam poneo sa sobom te sedoh u jezerski plićak i polako je gustirah. Što se mene tiče, mogli smo ovde da ostanemo do kraja ture, niko ne bi znao da nismo stigli do mora. A ovo mesto udaljeno je samo šezdesetak kilometara od Beograda.

*

Iz ovakvih razmišljanja prenuo me je Vladin glas - vreme je za polazak. Šta da se radi, sakupismo se te krenusmo ka Požarevcu. Obilaznicom prođosmo ovaj poznati i nadasve znameniti grad ne ušavši u njega. Polako se približavalo veče, pojavile su se prve uzbrdice kao nagoveštaj onoga što ćemo doživeti narednih par nedelja. Tek pre dvadesetak dana sam skinuo gips sa ruke, imao sam bliski susret sa crvenim kombijem za čijim je volanom sedeo pijani vozač i tom prilikom sam slomio ruku, tako da nisam vozio bicikl mesec i po dana. A i posle toga samo vožnje nedeljom, zbog posla... i sad sam već bio u panici kako izdržati do mora. Tešio sam se mišlju da čovek ne mora biti pametan (moj slučaj) već uporan, i postići će cilj. Problem je što nisam ni uporan. Tjah...

Šalinačko jezero

Porta crkve u Salakovcu

Nekako sam (naravno poslednji) stigao do sela Salakovac, desetak kilometara iza Požarevca, odakle se već može naslutiti početak naše ture, Homoljske planine. U seoskoj prodavnici nam rekoše da bismo mogli da kampujemo na fudbalskom terenu. Nije nam se dopalo to mesto te stigosmo do crkvene porte koja je bila kao stvorena za šatorovanje. Nismo baš sigurni da li bi se to moglo na takvom mestu ali nam ljubazno odobriše, pod uslovom da ne ostavljamo smeće i da budemo spakovani do osam ujutru, kad počinje služba. Otkrismo i česmu, na Miloševu beskrajnu radost! Bio je tu i poljski klozet, sve u svemu smeštaj visoke „A“ kategorije za svakog kampera. Te večeri se uspavasmo uz zvuke koje je proizvodila pevaljka u lokalnoj kafani, nadomak našeg salakovačkog obitavališta, i provedosmo mirnu i vruću noć, prvu na našem putu do mora.

30. jul, nedelja - dan drugi

Ustajanje i buđenje rano ujutru. Desilo se da je za vreme ove ture ovo bio prvi i jedini polazak po planu, pre osam sati. Umivali smo se na česmi u porti, huktali, šetkali tamo-ovamo, šuš, sklop, trup i ostali jutarnji zvuci razlegali su se portom koju smo napustili baš kada su vernici počeli da dolaze na službu.

Kad smo stigli do Kučeva već se nazirao naš prvi cilj, Homoljske planine. Vozili smo kroz veoma bogata sela, ograde oko kuća su uglavnom od kovanog gvožđa, dvorišta prepuna gipsanih labudova, lavova i ostale živine, fasade kuća načičkane raznoraznim aplikacijama, venčićima, reljefima, lukovima... Od dužeg gledanja ovih lepotica od kuća može i glava da zaboli, tako da sam se ipak usredsredio samo na put pred sobom. U centru Kučeva naručujemo kuvana jela u kafani „Šumadija” (sasvim pristojan ugostiteljski objekat, izuzev turbo dens trens folk muzike). Nemanja naravno dva puta veliku porciju plus dodatak, što će se ponavljati celim putem.

Sena

Nastavljamo put pećine Ceremošnje koja se nalazi dvadesetak kilometara odavde, uzbrdo. Prva veća brdska vožnja, prema najavi našega poslovođe Vlade mogla bi se smatrati početkom naše ture, sve do sada je bilo samo zagrevanje. Na jednoj raskrsnici stoji predstavnik reda i zakona te reguliše saobraćaj, svako malo zaustavljajući po neko vozilo stranih tablica u kojima se nalaze veseli gastarbajteri iz raznih evropskih i inih zemalja. Uljudno se ispriča sa ovim ljudima, koji mu za uspomenu na taj prijatan susret ostave koju stranu novčanicu. Ugledavši naš šarni konvoj polako, dostojanstveno i bez žurbe prilazi nam ovaj stub poretka, još dostojanstvenije nam želi dobar dan. Kad smo mu kazali da ćemo na more, ali preko Ceremošnje, Strmostena, Rtnja, Soko Banje... prestao je da nas sluša te zatražio lične karte na uvid. U tom momentu Miloš nije bio prisutan (verovatno je prao majicu) tako da mu dadosmo naših pet ličnih karata. Ko zna šta se se događalo u glavi vrlog policajca, verovatno je pomislio da smo teroristi koji prerušeni u bicikliste, da ih niko ne primeti, vrludaju ovim krajevima u nameri da podrivaju javni red i mir. Posle izvesnog vremena pojavljuje se Miloš i policajac nepogrešivo primećuje da je sad tu šest biciklista, isto toliko bicikala, dvanaest točkova, ali da ima samo pet ličnih karata. Polako je razmatrao ovu jednačinu sa dosta nepoznatih, pokušavajući da dokuči ovaj višak-manjak.

Hvata me trema, prisećam se svih svojih grehova, ko zna gde je sve to zapisano, i sada je ovde u Kučevu stiglo za naplatu. Sećam se da sam u obdaništu vukao jednu Milicu za kike (Bože, da li je i to u mom dosijeu?), kad sam imao devet godina ukrao sam čokoladicu u samoposluzi pa me je kasirka uhvatila i izgrdila, u zemlju sam hteo da propadnem; u vojsci sam čitao novine na straži; nekoliko puta sam izašao ranije sa posla, i čak, više puta sam bio u nedozvoljenim minusu na tekućem računu, imam i dve kazne za pogrešno parkiranje... Najzad polis ofiser u uniformi kučajskog policajca reši u svojoj glavi manjak ličnih karata, dobi potvrdu sa višeg mesta da smo svi u redu (sve optužbe protiv mene su povučene) te nam kiselo požele srećan put, i najzad pođosmo ka našem današnjem cilju.

Polako zagrebasmo uz obronke Homoljskih planina, drugi dan smo na putu i vreme je da osetimo planinu... Nakon par sati vožnje kroz more zelenila, lepim putevima sa malo saobraćaja i uz malo lutanja, dosta fotografisanja i uživanja, dođosmo u selo Plavčevo. Na livadi pored potoka podogosmo kamp - tačnije bivak, jer u kampu se ostaje nekoliko dana a u bivaku dan-dva. Livada prostrana, pokošena, veče je polako padalo a vreme je bilo savršeno. Oko nas šuma sa svojim umirujućim zvucima... Dolazi meštanin, iznenada izranja iz mraka i pridružuje nam se. Priča nam o propaloj ekonomiji ovog kraja, kako su ovde nekada dolazili Nemci, Italijani i Grci te za pare (a kako drugačije?) otkupljivali jagnjad, med i ostale proizvode ovdašnje poljoprivrede. Sa propašću države propala je i seoska zadruga, i sve je zamrlo. Mladi odoše u gradove a još više u inostranstvo, okolna sela opusteše. Dobra strana svega, ako je to dobro, je što se može lutati ovim šumama i puteljcima i osetiti netaknuta priroda, nezagađena ljudima i industrijom...

31. jul, ponedeljak - dan treći

Stižemo do pećine Ceremošnnje, oko tri kilometra udaljene od Plavčeva. Prijatan ambijent oko ulaza, uređen etno prostor sa par starih, lepih kućica oko kojih je posađeno cveće, i sa nezaobilaznim starim poljoprivrednim alatom kao dekorom. U bašti restorana sedi nekoliko polupijanih, neobrijanih ljudi i jedna-dve žene sa bocama piva ispred sebe - vidi se da su domaći. Pitamo šta ima da se pojede, dobijamo odgovor da „kujna ne radi”. Čovek sa najvećim stomakom i srazmerno neobrijan, dodaje da su ljudi ovde više pišni nego ješni te da možemo popiti nešto ako 'oćemo... Grohotom se nasmejah na ovu neobično originalnu i nadasve duhovitu misao lokalnog filozofa.

Tako doručkovasmo ono što se zateklo kod nas i s tugom sam se setio hleba koji sam sat veremena pre toga bacio u kantu a još je bio živ, malo gnjecav, ali šta mu fali? Gromoglasna muzika najnovije „Grand” produkcije dopirala je iz kafane tako da smo imali kompletan ugođaj seoske svadbe, samo da je hrana bila bolja...

Raspitujemo se nadvikujući se sa razglasom može li se videti pećina. Bradonja zove nekoga: „Ajde dođi, imaš mušterije!” (s naglaskom na "i"). Naplaćuju nam karte, pojavljuju se dva dečaka, oko 16-17 godina. Ulaznica košta 150 dinara po osobi, uključuje obilazak pećine i slugu stručnog vodiča. Na poleđini ulaznice kratak tekst sa socijalističkim frazama („radni ljudi i građani opštine... društveno politički radnici...”) opisuje kako je ova pećina istraživana od 1952. do 1976. godine, pominje se planinarsko društvo „Železničar” iz Beograda koje je učestvovalo u istraživanju, i kaže se kako je pećina svečano otvorena 1980. godine.

Dečaci koji očigledno imaju ulogu vodiča, otključavaju gvozdena vrata, te ulazimo... Svetla su upaljena i dočekuje nas nestvarno lep ambijent, stalaktiti i stalagmiti koji se presijavaju u bojama izbijenim svetlom reflektora. Dužina dela kojim se može šetati iznosi 431 metar i pokrivena je betonskom stazom. Dečaci nemaju nameru da išta kažu osim što se došaptavaju i smejulje. Da li smo im smešni mi ili odavno nisu videli turistu-biciklistu? Dok nagađamo gde se nalazimo, prelazimo iz jedne dvorane u drugu. Prema planu pećine koji se nalazi na samom ulazu, zaključujemo koja je koja dvorana. Nalazimo „Arenu”, „Stol”, „Dveri”, „Vodopade”, „Veliki krš”... Neverovatno čudo prirode! Prvi put se nalazim na ovakvom mestu i zadivljen sam, razmišljam koliko miliona godina je stvarano. Ili... počinjem da sumnjam da ga na nekoj posleratnoj radnoj akciji nisu napravili „meštani sela Plavčeva i Ceremošnje kao i radni ljudi i građani Kučeva, uz nesebičnu pomoć društveno-političkih i radnih organizacija regiona...” Dodirujem hladne i mokre pećinske ukrase sa kojih vise kapljice vode - svaka ostavi mikronski trag minerala, i tako tokom stotina i hiljada godina formira jedan ukras.

Na izlazu dečaci, i dalje smejuljeći se i sašaptavajući se, zaključavaju vrata. Svetla se gase do sledećih posetilaca a mi sedamo na bicikle i krećemo ka sledećem cilju – vodopadu Strmosten do koga treba doći preko Homoljskih planina.

*

Sa uživanjem pedaliramo pitomim Homoljem, dobijamo na visini dok letnja žega srazmerno opada. Smenjuju se mirisi planinskog bilja, pokošenog sena, udaljeni zvuci dopiru iz sela kroz koja prolazimo. Vrlo retko sretnemo ljude, često neko iz grupe zastane radi fotografisanja. Put je sve uži i sve kamenitiji, opterećeni bicikli poskakuju preko kamenja koga sve više ima po putu. Počinjem polako da sumnjam da je ovo pravi put do plaže, nekako mi je daleko... Nailazimo na lovačku čeku vrlo nestabilne konstrukcije, dosta visoku. Uglješi zasijaše oči te se u jednom skoku, ne koristeći stepenice pope do vrha desetak metara visoke osmatračnice. Naravno i drug Vlada nije zaostajao te na tome finom mestu nastade dosta lepih panoramskih snimaka koji će krasiti desktopove naših računara dok budemo trošili dosadne zimske dane. Uspeli smo da namolimo Ugija da se spusti, mameći ga sendvičima i voćem, te smo nastavili.

Nedaleko odatle na uskom delu puta sretosmo seljaka koji je na prikolici traktora prevozio seno, te prikolicu natovario preko svake mere. Visina tovara je bila bar tri metra a put neravan i uzan pa se seno prevrnulo, blokirajući ga. Dok smo čekali da seljak napravi prolaz malo smo mu i pomagali, dok nekako nismo svih šest bicikala preneli preko ove neočekivane prepreke. Pitali smo ovog gospodina zašto je toliko natovario prikolicu, očigledno je i nama gradskoj deci da to ne može ovuda, krošnje su nisko a put kamenit, kako proći? Odgovorio nam je da je nafta skupa a mora dosta da preveze. I zamolio da telefonom, kad dođemo u domet, obavestimo njegove ukućane šta mu se desilo da ne bi brinuli a i da mu ostave ručak...

O upornosti seljakovoj da preveze sve odjednom verovatno se još pričaju legende homoljskim krajem - ako neko od vas ovih dana prolazi tuda neka pomogne čoveku oko utovara, ima još dosta do njegovog sela... Zaobišavši najviši vrh, Štubej, izbismo blizu prevoja. Grupa meštana koja nas je pretekla na traktoru iskreno se čudila kuda mi to mislimo da prođemo, i stvarno, više nismo mogli da vozimo. Poslednjih pet stotina metara morali smo da guramo bicikle preko skoro neprimetne strme staze na kojoj nas je bodljikavo bilje grebalo po nogama. Pošteno smo se oznojili dok smo stigli do prevoja, i ovog trećeg dana našeg puta zvanično je objavljeno da je planinarsko-biciklistička tura počela!

Prema vrhu

Lepim spustom uključismo se na asfaltni, magistralni put bez mnogo saobraćaja te produžismo do Krepoljina, gde nađosmo kafanu u kojoj pitasmo konobara šta ima na meniju. „Pasulj sa salatom”, reče. Pojavljuje se Nemanja, kažemo mu šta ima za jelo, on pita: „A jel’ ima gulaš?” „Nema! Samo pasulj.” „ A čorba neka?” „Nema, samo pasulj.” Ceo dan nismo jeli kako valja te svi navalismo na taj kasni pasulj - u prašnjavom i vrelom Krepoljinu prijao nam se više nego da smo jeli u „Hajatu”!

Kako je već bilo kasno posle podne pohitasmo ka selu Krupaja. Nemanja, zadovoljan uslugom i ljubaznošću osoblja restorana, ostavio je svoj novi fotoaparat na kafanskom radijatoru. Posle desetak kilometara se ipak predomislio te se vratio po njega, ali novi vlasnik se nije pojavio. Tako je sad u našoj ekipi nastao manjak opreme, što je donelo i smanjenje opterećenja bicikala, i shodno tome potencijalno povećanje brzine kretanja.

Nekoliko kilometara pre sela primetih da mi se guma polako prazni. Napumpao sam je, jednom, pa posle nekoga vremena još jednom, i još par puta - taman da stignemo do fudbalskog terena u Krupaji, gde je sasvim ispustila. Da sam tada znao da je ovo prvi od osam gumi-defekata...

Na igralištu brzo, izvežbanim pokretima, napravismo kamp. Uskoro se i Nemanja vratio iz bezuspešne potrage za svojim (bivšim) fotoaparatom, izvadismo primuse i skuvasmo supu a heroj dana, Miloš, donese veliku, slatku lubenicu koju u slast smazasmo!

1. avgust, utorak - dan četvrti Krpim i pumpam unutrašnju gumu. Razmišljam kako je biciklizam neobičan vid rekreacije. Putovanje kolima, vozom, autobusom... ne donosi ništa osim dosade i umora. Sedi se pored prozora, gleda okolina iza staklenog zida, čita se časopis, možda se sa saputnikom razmeni koja reč, i tako satima. Na usputnim stanicama prave se pauze, ako je autobus u pitanju pušači strastveno puše po nekoliko cigareta, neko ide do toaleta a neko kupuje hranu. Posle, putnici se vraćaju u udobnost putničkih kabina svojih vozila, nastavljaju put.

Doručak u Krupaji

Biciklom, nasuprot tome, doživljava se sasvim drugi vid putovanja. Priroda i ljudi susreću se na sasvim neposredan način. Dovoljno je prestati sa okretanjem pedala i biciklista istog momenta postaje pešak i samim tim sastavni deo okoline. Lako se stupa u razgovor sa ljudima a na pustim šumskim i planinskim putevima oseti se pravi dah prirode, bez ikakvih prepreka. Svi zvuci i mirisi su lako dostupni, treba ih samo upijati, bez ograničenja.

Na jednom takvom neobičnom mestu sada doručkujemo - selo Krupaja, najbliža odrednica je između Krepoljina i Despotovca, seoska prodavnica, drveni sto i šest šarenih biciklista za tim stolom. Kad bismo to mogli da sedimo za ovim stolom, da doručkujemo na ovom mestu, a da nemamo rođake u ovom i ovakvom selu? Može se platiti put na zelena karipska ostrva u modrome moru, ako se ima novca može se skijati u Alpima ili gledati španska korida, ali se ni u jednoj agenciji ne može uplatiti doručak za drvenim stolom, u sunčano letnje jutro u Krupaji!

*

Finim i prijateljskim asfaltnim putem vozimo ka vodopadu Strmosten koji se nalazi na padinama planine Beljanice. Stižemo oko dva sata, usput sam promenio samo jednu gumu. Vodopad reke Resavice je najviši u Srbiji, devetnaest metara pada. Naslanjamo bicikle na zid kafane kroz koju se mora proći da bi se prišlo vodi, konobar nas gleda sa indignacijom („’El neće te bicikle izgule zid?”) i dolazimo do velikog slapa. Ambiciozno smo poneli peškire, papuče i sapune u nadi da ćemo se kupati. No voda je bila veoma hladna, a okolo mnogo izletnika - kupanje bi tu bilo kao kupanje u fontani na beogradskom trgu Nikole Pašića.

Šta ćemo, slikamo se, divimo se i mi... Uglješa čini prve, bojažljive korake ka stenama koje okružuju vodu. Pokušavamo da ga odgovorimo: „Nemoj, Ugi, voda je hladna, strmo je”. Ne vredi. Već je skinuo patike, obilazi oko jezerca koje se formira oko mesta gde voda pada. Stigao je do samog slapa, slikamo ga i očekujemo da se vrati istim putem. Ali... on polako ulazi u hladnu, zelenu vodu, i na naš užas dolazi ispod slapa koji ga prekriva, pliva i izlazi na drugu stranu, živ i zdrav. I Vlada i Nemanja se onda bacaju u ledenu vodu, kupaju se, izazivaju znatiželju izletnika, fotoaparati škljocaju... Izlaze iz vode, modri od hladnoće ali zadovoljni.

jezero Strmosten

Za nastavak planiramo da kroz Kučajske planine, preko prevoja Krnja Jela, krenemo u pravcu Rtnja. Dočekuje nas makadamski put, prema kartama biće ga narednih sedamdesetak kilometara. Blaga ali neprekidna uzbrdica. Vozimo kroz šumu, opijaju nas svežina vazduha, mir i tišina. Na prvom delu puta mimoišli smo se sa dva kamiona međutim dalje saobraćaja nema, ispostaviće se da nikoga nećemo sresti naredna dvadeset četiri sata.

Nailazimo na barake šumskog gazdinstva, ima ih nekoliko i vidi se da se veoma retko ili čak nikada ne koriste. Tu je i stari kamion kome je nemoguće odrediti marku, tip i godište, ispod breze stoje samari koji kao da su malopre skinuti sa umornih leđa domaćih životinja. Možda i jesu. Unaokolo nema zvukova koji ne potiču od prirode, čuje se samo huk blagog vetra, šuštanje lišća, ptice... Mesto me neodoljivo podseća na nekakvo rusko šumsko gazdinstvo postavljeno na severu Rusije, tome doprinosi i breza koja stoji u njegovom centru.

Opet šuma, blagi uspon, kamenje pod točkovima. Vegetacija se polako menja kako dobijamo na visini, listopadno drveće zamenjuju četinari. Veče se približava, još uvek se uspinjemo... Planiramo da kampujemo negde oko Krnje jele, međutim, na oko tri kilometra od ovog mesta meni se opet buši guma! Vlada jasnim i neprikosnovenim glasom uzvikuje: „Kamp!”, pokazujući na prelepu livadu sa naše leve strane. Ovo sa gumama mi više nije interesantno, razmišljam šta sam kome skrivio, zašto to mora tako da se desi, dve godine nemam ni jedan gumi-defekt, a sada gomilu! To više nije slučajnost - ili su neke vradžbine u pitanju, ili su ekseri, ili trnje neko beše?

Na hiljadu metara nadmorske visine valja nam se pripremiti za noć koja zna da bude veoma hladna. Kuvamo supu, večeramo... Malo razgovaramo, povlačimo se u šatore. Brzo padamo u san. U toku noći probudiše me nekakvi krici koji su se razlegali okolo i premeštali po planini... Ništa strašno, verovatno samo drekavac iz tunela koji jede nevaljalu decu, tako da sam mirno nastavio da spavam jer nisam više dete. Ujutro se Nemanja žalio kako je i on čuo ovo čudovište te je spavao sa nožem pored glave - ipak je još mlad, dete tako reći. A svestan je i da nije baš bio dobar... Kako kaže naš narod, „došao đavo po svoje”. Ipak, čudovište nas je poštedelo, te mirno provedosmo ostatak noći.

Krpljenje gume na 1000 mnv

2. avgust, sreda - dan peti

Vlažno i sveže planinsko jutro. Prvi se budim, kuvam kafu. S uživanjem je ispijam, diveći se pogledu i udišući kristalno čist vazduh. Iz šatora se pomaljaju prvo glave, pa ostali ekstremiteti članova naše male ekspedicije. Obavljamo jutarnje poslove koji su već prešli u rutinu: Nemanja traži šta ima da se jede i skače po livadi tražeći signal mobilne telefonije, Vlada savesno izviđa pravac daljeg nam kretanja da ne bismo lutali, Uglješa se penje po okolnim stenama, Rade se raspituje gde ima dobra krčma da se nešto lepo pojede, Miloš pere i suši veš, dok ja krpim probušenu gumu. Jutro nam tako izmiče u zabavi i veselju...

I dalje nikoga ne srećemo, pusto je kilometrima unaokolo. Kako dan odmiče povećava se i glad, nismo doručkovali a neizvesno je i kada ćemo. Jedva sam dočekao da mi pukne guma, da se malo odmorim. Polažem opterećeni bicikl na tlo, elegantnim i dobro izvežbanim pokretima skidam zadnji točak pa spoljnu gumu, pa unutrašnju, a zatim ponavljam postupak ali obrnutim redosledom. Posle dvadesetak minuta nastavljam vožnju. Posle nekog vremena sustižem Nemanju i vidim da je sad njegov bicikl položen na bok. Kakav lep osećaj - stajati pored prazne gume, sa saznanjem da nije tvoja!

Popodne izlazimo iz planine i stižemo do motela "Rtanj". Kako je neobično posle nekoliko dana sedeti na stolicama, i koristiti tekuću vodu iz slavine! U delu motela koji liči na neku vrstu prodavnice, trafike, šta li, tražim Koka-kolu od dve litre. Eto je, ledena i orošena kao sa reklame, samo čeka da je onako usijan od jare otvorim uz karakteristično „PSSSSŠŠŠŠT“ (ovog puta to ne bi bio zvuk probušene gume) i počnem da pijem. Prodavačica stavlja ovaj predmet moga obožavanja na pult i traži mi 130 dinara, što je 50% više od cene u kioscima. Može im se, nema nikakvih prodavnica u blizini... Pružam novčanicu od 200 dinara, prodavačica pita imam li sitno. Već na rubu svesti od vrućine i žeđi odgovaram da nemam, devojka odlazi negde, juri po motelu, zaustavlja saobraćaj na magistrali, ide u susedna sela ne bi li našla sitninu. A boca, onako punačka, zamagljena, crveno-crna, sa divnim belim slovima, stoji ispred mene - tako blizu a tako daleko… Tek posle desetak minuta je dobijam novac, uz nekakvu vrstu izvinjenja.

Napuštamo ovaj biser srpskog turizma i krećemo ka selu Rtanj koje se nalazi oko osam kilometara odatle, uzbrdo. Polako okrećem pedale, do sada sam naučio da držim svoj lagani tempo tako da mogu dugo da pedalam malom brzinom, bez velikih pauza. Oko mene zuji mnogo ogromnih konjskih muva: ako zastanem počinju da sleću na otkrivene delove tela i da peckaju. Neprijatno, jer uspon je sve jači. Posle prevoja iza sela, na nekih 900 metara visine, mogli smo da trošimo vrlo lepu asfaltnu nizbrdicu koju smo s mukom zaradili penjući se.

U lepu Soko Banju ulazimo baš kada je počelo da se spušta veče. Dočekuje nas opuštena, letnja atmosfera. Na naše iznenađenje puno je mladih koji šetaju glavnom ulicom, bašte kafića su pune. Prolazimo pored zabavnog parka, obaveznog ringišpila u njemu, gromoglasne muzike najnovije produkcije. U hotelu kod neočekivano lepo uređene plaže na reci Moravici klavijaturista i pevač sviraju stvari iz sedamdesetih. Muzika moje rane mladosti pogađa direktno organ koji u meni proizvodi nostalgiju, te molim Radeta za ples - odbija me s prezirom. Molim i Nemanju, Miloša, Ugija, sve redom, ali dobijam korpu, pet puta za redom... Idem ka stolovima, nameran da dobrodržeću penzionerku koja tu sedi zamolim da odigramo jedan ples samo da me želja mine, ali me moji drugovi stavljaju na bicikl i odvlače sa ovog začaranog mesta.

Još tražimo smeštaj, već pomalo nervozni. Umorni smo, poneko je gladan a mrak je uveliko pao. Odvode nas do mesta zvanog „Borići” gde nailazimo na pravi pravcati auto-kamp usred borove šume kojom se širi zanosan miris Mediterana. Mnoštvo raznoraznih šatora, kamp prikolica, automobila.... Dobronamerni kamperi pomeraju svoje automobile, razmeštaju stolove, i za tili čas dobismo prostor za naša četiri šatora u hladu borova. Ljubopitljivi domaćini se dive našem putu, nazivaju nas decom. Već 15-20 godina nije mi se dogodilo da me neko tako nazove, kad malo bolje razmislim Nemanja je samo dve godine stariji od mog sina. Nije loše ovo putovanje, podmladi čoveka! Pogotovu kad je mrak pa se ništa ne vidi.

Umili smo se na česmi, raspakovali, namirisali i obukli najlepšu garderobu koju smo imali, te pošli u grad. Večerasmo ko je šta hteo iz jednog kioska, Nemanja naravno veliko i dva komada. Pojedosmo i jednu lubenicu u gradskom parku. Posle ovakvog ludog noćnog provoda, vratili smo se do našeg sokobanjskog toplog doma i brzo zaspali.

3. avgust, četvrtak - dan šesti

Kamp postoji već par decenija i većina kampera se međusobno poznaje jer svako leto dolaze ovde na odmor. Nekada je ovo bio najveći rasadnik borova u bivšoj, kako se to popularno kaže, velikoj Jugoslaviji. Sada više nije, ali su ostali borovi („borići”) i lepi kamp. Nije potrebno ništa platiti da bi se tu boravilo, jedino oni koji ostanu duže plate potrošenu struju po nekom internom proračunu. Isto onoliko koliko bi platili i kod kuće. Po tablicama na automobilima vidim da su sa raznih strana, iz Srbije, a čovek sa kojim pričam je iz Makedonije. Međunarodni kamp, moglo bi se reći.

Dok mi muškarci divanimo izbacivši stomake da se sunčaju, žene predano spremaju doručak, kuvaju kafu, idu po pivo i čiste oko šatora, a mlađe, one koje imaju sitnu decu, vijaju ih po kampu brišući im noseve... Kasnije počinju da kuvaju ručak dok muškarci sede sa druge strane klupe da im ne bi smetalo sunce. Primećujem da su ispred većine prikolica postavljene tende u kojima su pravi kuhinjski elementi sa sve fiokama i sudoperama napajanim iz rezervoara koje su domaćice ujutru napunile vodom sa česme. Prave kuhinje! Vidi se da su gospoda svojim damama obezbedila svaku udobnost doma. Jedan mi je objasnio: „Kad smo prve godine došli ovamo ženi se nije sviđalo, posle je išla zbog mene, a sad čim dođe proleće pita kad ćemo u Soko Banju!” Kako i ne bi, prava je uživancija prati, peglati, čistiti i sve ostalo, kao kod kuće, ali na čistom vazduhu, dok u hladu borova muževi odmaraju od napornog rada!

Kamp u Sokobanji

Soko Grad

Divim se sam sebi kako sam lepo uspeo da spakujem opremu, toliko je mesta na korpi bicikla da bih komotno mogao da povezem poveću lubenicu... Razmišljam zašto mi to nije uspelo svih ovih dana, napuštam kamp, spuštam se do ulice i čekam ostale. Prosvetljuje me Uglješa koji dolazi i pruža mi - moju zaboravljenu vreću za spavanje. Eh starosti, i bogu si teška!

Pozdravljamo se sa domaćinima, ispred prodavnice čekamo Nemanju svega nekoliko sati, i polazimo. Lepim putićem prolazimo kroz izletište Lepterija, ostavljamo bicikle kod restorana i kroz miris roštilja koji su raspaljeni na sve strane, dobro utabanim putićem pored rečice dolazimo do ostataka nadaleko čuvenog Soko-grada u kome su nekada davno živeli robovi. Izlazili su izvan zidina tvrđave da se slobodno prošetaju i to su bili retki trenuci boravka u slobodi pa je tako Lepterija (grčki "elefteria"- slobodište) i dobila naziv. Soko-grad je nekada bio bastion Rimljana, a na njegovim temeljima u XIV veku sagrađena je tvrđava. Sada je zgodan poligon da grupa na čelu sa Uglješom isproba svoje penjačke veštine. Veselo se penju po kamenitim ostacima drevne tvrđave, čak i zadivljene divokoze su ispod njih, u dubini teče reka a na samom vrhu tvrđave, na njenom najvišem kamenu, ponosno stoji Uglješa dok letnje sunce sija kroz njegovu kosu... Treba poći dalje te dozivamo Ugija, molimo ga i kumimo da siđe...

U nastavku vožnje brzo uplovljavamo u Bovansku klisuru, ispod planine Ozren. I dalje vozimo dolinom reke Moravice te uskoro nailazimo i na Bovansko jezero čija divna modro-zelena boja mami da se u njoj okupamo. Jezero je izbliza mnogo manje privlačno, na jako prljavoj plaži je velika gužva, kupači sede jedni drugima na peškirima, guraju se... Iz jedinog kafića sa prejakog ozvučenja dopiru nekakvi tehno zvuci, nema česme sa pitkom vodom, nema hlada niti kabina za presvlačenje... Još jedna turistička ponuda Srbije koju treba uneti u svaki bedeker, naravno sa preporukom da je treba u širokom luku zaobići. Ipak odlučujemo da napravimo predah dok nesnosna vrućina ne umine. Rade izaziva opšte oduševljenje dok obučen u majicu dugačkih rukava, u kojoj je rešio da vozi svaki dan pa da je posle baci, ulazi u jezero i trlja je sapunom a potom je ispira tako što pliva neko vreme. Kaubojski način pranja garderobe. U Aleksincu probamo pecivo koje je karakteristično za jug Srbije - „ćaje”. Neka vrsta kifle sa sirom, ukusno mada ništa posebno. Sedimo malo u centru grada, ispod sata koji na Vladin užas neumoljivo kuca (naš poslovođa svaku stanku radi odmora, jela ili spavanja smatra čistim gubljenjem vremena) te polazimo put Niša.

Uglješa

Uključujemo se na sporedan put koji vodi levom stranom auto puta. Ranije su nam kazali da je to stari put koji je stotinama godina bio glavna veza ovih krajeva sa Carigradom. U jednom momentu postalo mi je nekako teško da vozim, put ravan a otpor veliki... Prolazi Miloš pored mene i kaže: „Trebalo bi da napumpaš tu gumu”. Shvatam da vozim na skoro praznoj gumi, nalazim nekakav hlad, ko zna koji put je menjam...

Uveče stižemo u Niš, nebo se natmurilo, sevaju munje, sprema se veliko nevreme. Neobično mi je da stojim kod „konja”, u strogom centru grada - automobili jure, gradski autobusi, pešaci... Umorni, prašnjavi bicikli stoje naslonjeni na stubiće... Preko puta je „McDonald’s”, tu su bleštave reklame, banke, robna kuća... Malo je vremena potrebno da ove svakodnevne stvari postanu neobične. Šesti dan smo na putu, noćivali smo na pet sasvim različitih mesta - u crkvenoj porti, na planinskom vrhu, seoskom fudbalskom terenu... Svaki dan nam je sasvim drugačiji, od krajolika u kome se nalazimo, preko ljudi koje srećemo, do mesta na kome noćivamo. Potpuno smo izbačeni iz kolotečine gradskog života i toga postajemo svesni tek sada, u centru Niša gde život juri svojim tokom ne mareći za šest umornih biciklista koji traže sklonište za ovu noć.

Posle duge vožnje vožnje po zemljanim, pešačkim stazama, nalazimo mesto pored Nišave gde širimo šatore.