|
Lagani uvod…
| Ove godine sam opremljen
novim bajkom polako kružio oko Jagodine i kobajagi
pokušavao da nabacim kondiciju, sve u nadi da ću vrlo
brzo krenuti put "velike vode" odnosno na
neke duže (i ozbiljnije) dnevne ture… I pored najboljih
namera, kondiciju nisam stekao jer par kilometara
van grada tu sreću ne donosi, pa sam tako naoružan
strpljenjem i dobrom voljom čekao da se slože sve
kockice, a njih nigde… |
 |
Ekipa
(S) |
| |
Takva razmišljanja podelih sa Jonetom
koji je sezonu već dobrano arčio (ako za njega sezona
uopšte i postoji?). On je nagovestio da bi bilo lepo
ponovo se družiti (beše to Kučaj 2000-te...) i tokom
leta voziti zajedno po ovim krajevima. "Uh",
pomislih, "ima dovoljno vremena za temeljnu pripremu",
te proredih i ono malo redovnih kilometara po okolini
tako da ostadoše samo dobra volja i strpljenje... |
Iznenada Jone u jednom mailu nagovesti da planira vožnju
za vikend i da mu se Kučaj čini baš zgodnom idejom, a
pošto sam ja najbliži Kučaju dođem mu kao nezaobilazni
domaćin. To je bila ona iskra koja se čekala :) Moja
davnašnja želja je bila da prođem napuštenim tunelom na
Samanjcu (priiilično dugim) pa predložih tu maršrutu a
Jone je sa zadovoljstvom prihvati. Tako smo u glavi već
imali zrelu ideju za planiranu dnevnu turu i ostalo je
samo da se razrade tehnički detalji. Uspeo sam da angažujem
i jednog novog člana bratstva - Dejana Jovanovića iz Paraćina
- pa rekoh sebi da ako se Beograđani i ne organizuju za
dolazak, pašće ipak jedna lepa lagana vožnja. Međutim
veče pred dolazak saznadoh da braća po oružju dolaze sa
dvoja kola, ukupno njih šestorica. Pomislih, biće to najmasovnija
grupa bicikista koja je krstarila Kučajskim planinama
:)
|
Zeleni teflonski
tiganj (da se ne
zalepimo)
sa plavo belim-poklopcem
(da budemo reš a da ne zagorimo) (J) |
Tako sam eto sve sklopio, društvo je tu, voljno i raspoloženo,
ja sa novim bajkom i potrebnom opremom, jedino me je malkice
brinula ta prokleta kondicija (loša iskustva od ranijih
godina). No pomislih da nema razloga za brigu jer sam
to Jonetu i napomenuo, pa bila planirana tura od 50-tak
km terenske vožnje - nešto što "stari vuk" poput
mene može da izdrži i bez pripreme. A da sam samo znao…
Dogovor je bio da se nađemo kod planinarskog doma na
Grzi, gde ostavljamo automobile, montiramo bajkove i krećemo
na turu za koju je Jone dobar deo noći ucrtavao logove,
proveravao karte i snimao puteve… uzaludno, kako će uskoro
da otkrije :)
Pripreme za polazak na (ne)predviđenu maršrutu…
Jagodinsko-paraćinski dvojac je na Grzu stigao prvi a
beogradski šesterac je malo (mnogo) kasnio. Ništa strašno,
znam ja da se teško ustaje rano ujutru :) Šta više,
to je pomoglo da sa vrhova Kučajskih planina oteramo jutarnje
namrgođene oblake koji su tokom noći ostavili trag u vidu
blage kiše. Uostalom, dvojac je vreme prekratio uz kafu
i domaću rakiju na terasi lepog i renoviranog motela "Koliba"
:-)
U dvoja kola je stalo 6 biciklista i 6 bicikala koji
su se vrlo brzo (iskustvo…) raspakovali kod planinarskog
doma na Grzi i odmah bili orni za planiranu turu: do Samanjca
i pomenutog tunela, pa krugom preko Straže do Javoračkog
vrha i onda spust do Grze i naših kola.
| 
Uspon ka Velikoj Brezovici
jednim delom vodi
divnu kroz četinarsku šumu (J)
Da malo meditiramo... (N)
|
Međutim novopečeni partijski
drug (zašto uvek te 'nove i mlade snage'?) reče
da je tamo bio prošle nedelje, da je voda u tunelu
jedno pola metra duboka, i da se može proći ali
sa nogama mokrim do kolena?!? Pih… mnogima su želje
odmah splasnule, ali i pored Jonetove upornosti
(sasvim opravdano - verovatno mu je bilo žao celonoćnog
spremanja dogovorene maršrute!) došlo je do preglasavanja,
kako to i inače rade u svim demokratskim jednopartijskim
ćelijama. I predložena je nova maršruta (kojom niko
ranije nije vozio… naravno!) i koja je podrazumevala
prolaz kanjonom Radovanjske reke.
Da bi se do tamo stiglo trebalo je napraviti lep
(i dug!) krug po južnom delu Kučaja. Izgleda da
je dužina tog kruga jedino mene brinula, jer sam
jedino ja postavio pitanje "a koliko to iznosi
u km?" Dobih "vrlo ubedljiv" odgovor
da je nešto duži, ali ne previše - sve zajedno bi
trebalo da "košta" negde oko 60km. Rekoh
sebi: "Pa dobro, gde je 50 tu je i 60 - šta
je to 10km gore-dole. Izdržaćeš to, ne brukaj se…"
I kad su ostali, napunivši bidone na česmi ispred
pl. doma, složno krenuli lepim asfaltnim putem prema
Sisevcu, meni nije ništa drugo preostalo nego da
hvatam korak i da se iskreno nadam da je procena
od 60km za ovaj krug bila realna… |
Osvajanje visina…
Negde oko deset sati, sa 400mnv i sa
nula km na cajgerima, osmorka se otisnula u avanturicu.
Kako to obično biva, odmah je krenuo jak uspon ka prevoju
Golo brdo, dobrim asfaltnim putem bez imalo saobraćaja
a obraslim šumom koja nas je jako dobro čuvala od sunca.
Sa prevoja nam se otvorio prvi divan pogled na zeleni
tepih Kučaja, što je nagoveštavalo uživanje svih čula
tokom dana koji smo načeli.
Posle 6-7km konstantnog uspona i dobrog
pa sve lošijeg puta dolazi se do raskrsnice na kojoj asfalt
prestaje, i gde se pravo ide ka Sisevcu (i Ravaničkoj
pećini u kojoj su nedavno stradali studenti Geografskog
fakulteta), a na putu desno stoji putokaz "Pešterac"
koji smo i mi sledili.
Pejzaži se samo smenju,
a svaki je lep (N)
|
Posle samo par stotina metara
na sledećoj raskrsnici skrećemo levo, dok pravo
ostaje drugi putokaz za Pešterac (nekom drugom prilikom…).
Još uvek vozimo uzbrdo i tako će biti sve dok ne
stignemo do čuvene kučajske visoravni – Velike Brezovice.
Grupa se razvukla po makadamu koji je u ovom delu
zadavao glavobolje jer je bilo dosta ogoljenog i
strčećeg kamenja, što je na usponu vrlo nezgodno.
Prošli smo Malu i Veliku Papratnu uglavnom držeći
istu nadmorsku visinu, i krenuli ka mestu zvanom
"Vučja čeka". Ne znam da li se tu stvarno
čekaju vukovi ali čeke zaista ima, što se slikama
da potvrditi :).
|
Tu se desio prvi (i jedini) maler, a ja još uvek nisam
shvatio ko je bio baksuz: da li Jone koji je na ovom mestu
morao da okrpi zadnju gumu, ili Vlada koji je pre toga
navalio da mu sugeriše kako "nešto šišti iz točka"?
Šištanje se jedva čulo i bilo je potrebno baš dobro uvo
za to, tako da se još nosim mišlju da bi Jone u blaženom
neznanju vozio sve do do povratka na Grzu, da Vlada nije
imao (preterano) dobar sluh. Tako da, ko je kome ovde
bio maler, ne znam...
Da se sve ne završi baš na ovome, pobrinuše se svevideće
oči ciklonauta koje nedaleko od čeke u polju ugledaše
brdašce pokriveno dlakama… Dobivši od novopečenog člana
kelije (a od koga drugog, ma kažem ja…) informaciju da
ovim prostranstvima slobodno i srećno krstari medved Đura,
odmah smo pomislili da mu je postalo dosadno pa je rešio
baš nas da priupita kuda smo se nameračili. Oni hrabriji
iz grupe su prišli malo bliže da osmotre, oni još hrabriji
su to nešto gađali i kamenom, ali se ništa nije desilo...
Sve dok nismo prišli dovoljno blizu da razaznamo kravu
bez glave i dovoljno blizu da osetimo miris, bolje rečeno
smrad lešine naduvane kao balon. Možda ju je tu ostavio
savesni vlasnik, a možda to ima neke veze sa čekom i lovom
na vukove?
Posle blagog spusta (iza čeke
se na raskrsnici ide desno) izašli smo na glavnu
"magistralu" koja ulevo skreće za Brezovicu,
opet priličnim usponom punim loše utabanog kamena
(mora da su zimske i prolećne vode isprale onaj
fini sloj, pa je za nas ostao samo kamen :-). Na
Veliku Brezovicu smo izašli relativno brzo, a ja
se po drugi put u životu oduševio pogledom na tu
visoravan. Onako u naletu delovala mi je kao prava
autostrada! Nekoliko puteva se ovde kroz šumu slivaju
u centralni, široki makadamski put, koji je u jako
dobrom stanju. Nas bicikliste je prosto progutao,
što i ne čudi: predviđen je za kamione sa prikolicama,
koji tokom sezone izvlače drva iz ovog prirodnog
rezervata…
|
Čeka na lokalitetu Mrtva
krava (N) |
Produživši duž "autostrade" stigosmo najzad
do šumske kuće Brezovica - kompleksa sastavljenog od više
zgrada i objekata u lepo uređenom dvorištu. Tu smo stali
da uzmemo vodu, odmorimo se i nešto prezalogajimo. Ovde
borave sezonski radnici, šumari, a bogami i lovci koji
preferiraju "komercijalni lov" (koliko platiš
toliko i uloviš). Otkrili smo još i da u bisagama nemamo
bog zna šta od hrane, pa se onaj crv u stomaku koji se
do tada skrivao, oglasio jako… Vrlo lako i brzo smo pojeli
par slatkiša, nečiji sendvič, i nečiju pitu. Oni hrabriji
su probali i Jonetov indijanski specijalitet (samlevene
sirove semenke različitog porekla - za recept se obratite
pomenutom), ali sve u svemu ostadosmo gladni… A ko je
gladan on i kuka, pa smo i mi tako malo zakukali kod domaćina
- par radnika koji su se muvali tuda i (što je presudno)
kuvarice. Uz malo moljakanja, na volšeban način se na
stolu stvoriše vekna hleba i dve konzerve paštete!
Supuru se ovo gostoprimstvo toliko dopalo da je odmah
zatražio i flašu piva. Rekli smo mu da halucinira, ali
se on nije dao ("baš bi mi leglo")...
I šta? Ne samo da je dobio
flašu piva (jedino on!) nego je odnekud stigao i
poveći tanjir sa ostacima jagnjetine, verovatno
sa lovačke žurke prethodne večeri! Ih, kakva je
to na kraju gozba bila, kao u onim engleskim filmovima
o vitezovima okruglog stola :)
Bilo je oko jedan popodne. Moj cajger je pokazivao
35km, a GPS partijskih drugova da se nalazimo na
priličnih 870mnv. Po mojoj proceni ovo je trebalo
da bude polovina predviđene rute, što znači da imamo
još ovoliko, a to opet znači da krug iznosi 70km,
a ne 60km… Noge su me bolele - relativno stalan
uspon od 35km je uzeo danak - ali me je više plašilo
gomilanje mlečnih kiselina u mišićima i opasnost
od grčeva. To jest, imam ja snage i volje, al' noge
ne slušaju ;-)
Kako bih se makar psihički spremio za nastavak
ture, upitah jednog od domaćina koliko to još ima
do izlaska na magistralu i posle do Grze. Dobih
odgovor koji me je odmah bacio u atmosferu filmova
strave i užasa: "Do magistrale, odnosno sela
Lukovo, oko 30km i posle do Grze (a preko Čestobrodice!)
najmanje još 20km." ! Dok sam širom otvarao
usta moji partijski istomišljenici su pokušavali
da me uteše pričom kako je naredna etapa uglavnom
nizbrdo, i da čovek verovatno ne ume lepo da broji
kilometre. Eh da, verovatno, slaba mi uteha... Računam
u sebi, i ispade da će ova tura umesto planiranih
50, pardon 60km, na kraju iznositi celih 80 i kusur
kilometara. Ma da su mi to jutros rekli, čekao bih
na terasi restorana "Koliba" uz roštilj,
da se ciklonauti vrate sa te "kratke"
vožnje! Nije me toliko plašila sama preostala kilometraža,
već uspon na Čestobrodicu - već sam je vozio pa
mi je poznata, a sad posle ovoliko kilometara...
doći će mi kao zaprška na čorbu.
|
|
Uživanje u spustu kanjonom…
Ja sa tim neveselim mislima u glavi (ali i posle lepog
odmora i prijatnog, laganog, jagnjećeg ručka) a preostala
sedmorka sa nenačetom voljom i entuzijazmom za istraživanje
nepoznatog, skrenusmo posle šumske kuće desno, na dugi
spust. Predeo od Velike Brezovice do ulaska u kanjon Radovanjske
reke je fantastičan, odličan put i divni vidici. Posle
jedne velike krivine na desno put se naglo sužava i već
se ulazi u kanjon. Spust je oštriji, šuma je i okolo i
iznad, prosto čovek nije ni svestan kanjona - sve dok
ne shvati da ga je lagano progutao i pustio niz svoje
ždrelo… u tamu.
Negde pri kraju kanjona izašli
smo i iz šume, sunce nas je ogrejalo pa smo zastali
da malo osmotrimo i uživamo: litice iznad nas, duboka
provalija ispod nas. Svi su zadovoljni, kanjon je
bio vredan truda. Cajger je ovde pokazivao skoro
50km…
Dalje smo brzim spustom sleteli u jednu ravnu i
mirnu kotlinu iz koje je pucao pogled ka Rtnju.
GPS je pokazivao 270 mnv, što znači da smo se u
ovih dvadesetak km nizbrdice spustili za 600m. Sada
smo vozili prašnjavim makadamom, uglavnom ravnim
i pomalo monotonim putem... Tako je bilo sve do
sela Jablanica gde se izlazi na dobar asfaltni put,
a odatle se blagim usponom dugim par kilometara
stiže do izlaska na magistralu. |
Univerzalno kučajsko jaje
(S)
Iz ovog zrnca će
se možda izleći crvić,
možda kolibri, a možda i čudovište koje jede
ljude i stoku - zavisi od trenutnih potreba. |
Po izlasku na asfalt osmorka se razvukla, vozi ko kako
i koliko može... Ja na začelju :) Ipak, onaj dugi spust
mi je prijao, hrabrilo me je to što su mišići nogu povratili
pokretljivost (pauza i hrana su učinili svoje), pa sam
znao da sada imam veće šanse da se nekako ispentram na
prevoj Čestobrodicu.
Magistralom (ali pravom) do zatvaranja kruga…
Po izlasku na magistralu se odmah videlo
ko ima kondicije i ko redovno vozi. Nekako smo se spontano
podelili: jača grupa sa Supurom, Vladom, Goranom Ivetićem
i Jonetom je odmah krenula dalje ka Lukovu, Krivom Viru
i Čestobrodici, a mi ostali smo napravili malu pauzu.
Popili vodu, očistili i podmazali lance, pa bez puno daljeg
zadržavanja nastavili kotrljanje. Već je prošlo pet popodne,
valjalo je stići pre mraka…
Inspiracija (S)
Savršenost - Rtanj
(S)
Kao u Alpima... (J)
Reklo bi se, biće rodna
godina (S)
Rtanj vredno ukrašava svaki
komad puta iza Jablanice
(J)
Zelena poza (S)
|
Bidoni su nam bili prazni, pa
je prva motivacija pre početka tog "željno"
očekivanog uspona bila da pronađemo ljubaznog domaćina
u Lukovu koji bi nam besplatno ustupio malo vode.
Posle par dvorišta i to smo uspeli, a upornost je
bila nagrađena ledenom vodom iz bunara. Tako je
naša četvorka potpuno spremna krenula magistralom
Zaječar-Paraćin.
Ubrzo naletesmo na Joneta koji
nas je čekao pored puta, verovatno se pitajući što
nas nema. Prijatno me je iznenadilo to partijsko
solidarisanje a posle sam se i navikao… Hoću reći,
do kraja puta on je tako često nestajao na horizontu,
i ponovno se pojavljivao (ali u suprotnom pravcu)
da sam već pomislio da haluciniram.
Elem, svi nekako odoše lagano
napred a Srđan, njegov kum Goran Dubajić i ja smo
branili boje začelja. Pa neko mora i to, zar ne?
Mislim, lako je biti prvi - zapneš malo više i eto
ga, ali biti na kraju kolone i hrabro čuvati leđa
ostalima , eeee to je već nešto :)
Kad sam osetio da me noge ponovo
bole i da počinje kriza, već sam bio dobro zagazio
uspon na Čestobrodicu. Više nisam razmišljao ni
o fotografisanju, ni o predelima kojima smo prošli,
ni o Čestobrodici kojoj se vrh ne nazire - razmišljao
sam samo o narednom metru :) Metar po metar i
peo sam se… sporo, ali bez stajanja i bez guranja.
Tako skoncetrisan ustalio sam svoj ritam, vodio
računa o disanju, i opet… razmišljao samo o narednom
metru. Za mene više ništa drugo nije postojalo…
U takvom transu podignem pogled
ispred sebe i ugledam biciklistu kako se spušta,
odnosno dolazi iz suprotnog pravca. Pomislih u sebi
"neki zalutali tip - blago njemu, sad ide nizbrdo,
šta bih dao da sam na njegovom mestu..." Kad
vidim - Jone. Pitam šta je izgubio, mora da je nešto
mnooogo važno kad je sišao niz Čestobrodicu, a već
se bio popeo? A on u stvari došao da nas obiđe,
da vidi kako napredujemo, i da nas onako muški osokoli.
Pa nije da nije, dobih nekako snagu i ja. Ni Srđan
se nije dao, a njegovom kumu smo takođe dosadili
pa je i on već izmakao uzbrdo...
Izlazak na prevoj na kome nas
je čekala druga polovina osmorke se zbio tačno u
smiraj dana, sunce beše na zalasku… I poslednja
prepreka je bila savladana: prevoj se nalazi na
skoro 600mnv a iza njega nas je čekalo par kilometara
vrlo brzog i opasnog spusta, do raskrsnice koja
vodi do vrela Grze i naših kola. Dao sam par bezbednosnih
uputstava kelijskim drugovima kojima je ovaj spust
bio nepoznat, a onda smo se svi sjurili na dole…
Brzina je dostizala skoro 70km/h, a pri tom smo
imali vetar u čelo.
Skrenuvši ka Grzi ušli smo u zavetrinu,
ali do cilja nas je delilo još 5km jako lošeg puta.
Onaj makadam na Kučaju je za ovaj pokidani i rupama
izbušen asfalt bio pravi melem. Nije samo u tome
bio problem: sve vreme se vozi konstantan uspon,
onaj podmukli, mali, neosetni… Osetiš ga tek kad
noge počnu da malaksavaju a ti se pitaš zašto bicikl
staje čim popustiš pritisak na pedale? Pošto sam
već bio dobrano načet, ovo sam osetio još na samom
početku. Nije me dokusurila Čestobrodica, nego ovo
malo parče, takoreći parčence od puta i uspona.
Kad smo konačno stigli do automobila
već je lagano pao mrak, a ja sam sav drhtao od umora
i bolova u mišićima. Ponovo smo bili na početnih
400mnv, a ukupan uspon na turi bio je 1550m. A cajger?
Eeeee… on je pokazao celih 91 i kusur km. Strašno…
eto toliko o onih realnih 60km!
Svi smo žurili pa smo na brzinu
spakovali i utovarili bicikle, a onda sišli do restorana
"Koliba" da se pozdravimo. Neki su naravno
naručili pivo, a neki su bogami naručili i ćevapčiće.
Kažem ja da nije lako biti prvi uzbrdo, potroši
se čovek tako :)
Već je bilo devet uveče kad smo
se ispred restorana pozdravili sa željama da ovog
leta bude još ovakvih (ne)planiranih tura po Kučajskim
planinama… A dotle ću ja već biti spreman, "krštenje"
je upravo završeno :)
I tako… osmerac sa troja kola
i biciklima na njima polako ode u noć...
|
 |
|
Rtanj,
poslednji pogled preko ramena (S) |
Vidimo se
na vožnji :) |
| Nebojša
Manojlović
(Chief fire), Jagodina
Komentari, primedbe,
ispravke, dopune... izvolite.
|
|
| |
|
|
