14.10.2007.

(Kliknite na slike da ih uvećate)

Skraćena varijanta je imala visinsku razliku od preko 900m od čega su 622m strpana u svega 3km puta kroz šumu (gde bi drugde?!). Na karti je ideja bila pravi dinamit ali niko od nas nije imao sliku kako će to izgledati u realnosti. Plašile su nas dve stvari:

1. Izuzev Novog Korita, sela koje odumire velikom brzinom, ostala su već odavno pusta. A nije nikakva tajna da su mrki medvedi već uveliko zagospodarili ovom teritorijom i da u sela ulaze čak u po bela dana, tako da niko od nas nije priželjkivao susret sa 250 kg zverinjeg mesa koje moze da trči preko 50 km/h (gore-dole i uz banderu ako treba) i ume da bude prilično besno ako ga nešto iznervira (čitaj: "zajebano do koske!")
2. Druga opasnost su odredi lovaca opremljenih najmodernijim naoružanjem koji se ne vraćaju kući bez "mesa na stolu, šinko!" i pri tome pucaju na svako šuskanje lišća. Hm, da li su narandžasti fluo prsluci dovoljni znak da nismo lovina? U glavi mi film "Južnjačka uteha", brrr... Naoružani bezgraničnim optimizmom, krećemo vijugavim asfaltom. Ovde nema goledoliranja! Samo pentranje!

Na razočaranje Milana (racing varijanta podmlatka kojeg starci drže na lancu "safari turama"), sporo se napreduje. Priroda nas je fascinirala svojim jesenjim bojama a digitalci imaju dovoljno velike memo-kartice da škljocanje ne prestaje. Slikanje iz pokreta je pravi greh za istinske ljubitelje fotografije, otuda i razumljiva nervoza mladeži zbog stalnog zastajkivanja :)

Putokazi nas potpuno zbunjuju. Izlaz iz "Korita", a zatim ponovo ulaz u "Korito"?!?! Ma ko je tu blesav? Ništa nam nije jasno ali idemo dalje - biće da je u pitanju neka domorodačka pošalica.

Nekih petnaest kolometara dalje konačno ulazimo u Novo Korito. Odavde je granica s Blgarijom na pljucomet. Vođeni izrekom "Kartu čitaj – seljaka pitaj", pokušavamo da utvrdimo gde se odvaja planinski put koji će nas odvesti u selo Radičevac.

Tri pokušaja, kod naoko ozbiljnih meštana i tri različita odgovora, od kojih su dva bila veoma sumnjiva jer su sagovornici imali ozbiljnih problema s artikulacijom glasova, a i oči su im se caklile na način svojstven onome kad neko proba dobri stari lek protiv prehlade dobijen od šljive, kruške, grožđa i sl. Pogled preko ramena na pecaru u pogonu, dao je logičan odgovor zašto je bilo tako!

Nezadovoljni odgovorima, s dobrom dozom očajanja, zaustavljamo (čak!) staricu koja je eto pošla u obilazak sela svojim FERGUSON-om..."Gde 'oćete deco? Preko čuke do Radičevca?!?! A što će vi toj? Tam' se ne može preko brdo, nema put ni za pešice..."

Malo dalje, još jedan pokušaj. Posle mnogo ubeđivanja da mi zaista želimo da preko obronka Stare planine stignemo u Radičevac, ništa nismo promenili. I oni prvi i ovi drugi su nam davali isti odgovor: "Gde? U Radičevac preko planine? Ma, tamo se ne može ni pešice, a tek biciklama nikako!... Put? Kakav put? Gde ste to čuli da ima?... Ima jedan pored granice ali tamo vam policija neće dati da idete, a to je i mlogo uzbrdo i dosta daleko... A čiji ste vi???"

Odgovaramo u duhu tradicije predaka: "Naši deda, naši..." Pa neka starina odabere šta mu tu odgovara u cilju smirivanja svojih sumnji: "Pa da, čudni su oni, oće s bicikle da idu u planinu! Nije to normalno..."

A šta nije normalno, jeste sumnjivo... naročiro trojica MTB ljubitelja u punoj spremi, rešeni da isteraju svoje. Vreme je prolazilo ali nikako nismo dobijali očekivani odgovor. Naš komentar je bio: "Ma pusti ih, ne znaju oni za našu kartu..."

Konačno smo naišli na nekoga ko je stvarno znao šta nam treba. Lokalni lovac (ko bi drugi!) znao je svako drvo u okolnim čukama: "Ma to se možda može... idete ovim putem šumske sekcije do ispod vrha, pa onda kad izađete na čuku desno od 'Mančinog krsta' (ime jednog od vrhova) skrenete opet desno pa dole..." Zadovoljni odgovorom pođosmo putem, ispraćeni rečima: "Al' da znate - tamo ni ja nisam bio godinama... tamo niko ne ide, svako će vi kaže... morate kroz sumu na dole..."

Ulazimo sve dublje u šumu. Srećemo drvoseče i šumare. Svi nas posmatraju s neskrivenom nevericom i pogledima koji govore: "Da l' vi znate gde ste pošli????"

Napredujemo sve sporije... Prvo sam ja prešao na "gurka" pogon (normalno!) a malo kasnije i Srđan CODEX - što zbog mene, da bi mi pravio društvo, što zbog puta koji je stvarno bio sve teži. Jedino je "mladi lav" je protestovao i napredovao kao da nema uspona. Ih, mladosti! Konačno su duboko blato i uspon od preko 45 stepeni (da, 45 stepeni), zaustavili trkača u naletu: mi smo naše MTB-ove gurali, a Milan je svoj nosio na leđima!!!. Do vrha nas je odveo lično dobro raspoloženi šumar, za koga se kasnije ispostavilo da u je mlađim danima i sam bio ljubitelj biciklizma. Iskreno rečeno, bez njega bismo naš put bez potrebe dobrano produžili.

Govorio nam je o kratkom, uskom, vijugavom putu, skoro probijenom kroz planinu (uopšte ga nije bilo u našoj karti, "made in" 1987.) i "vlakama" - prvoj, drugoj, trećoj...

Ubrzo se vratio svom poslu, a mi smo bili prepušteni sami sebi i šumi jer se dalje moglo samo kroz predeo, kako nam on reće, gde niko nije proš'o dvaes' godina!!!. Na našu šalu da ovde nismo sreli mrkog medveda, uz kiseli osmeh je odgovorio: "Još uvek niste..."

Nama nije bilo do osmeha. Milan se upravo prisetio jedne emisije u kojoj su govorili o transportu mrkih medveda u rezervat (verovatno opet ovamo u istočnu Srbiju). Tom prilikom je jedan pristojan primerak, čvrsto iznerviran tretmanom, glavom naleteo na vrata Lade Nive i ulubio ih "do koske". Lada Niva Vs Nervozni Meda = 0:1! U glavi mi beše i pasus iz izviđačkog priručnika koji se odnosio na velike krznaše: "Mrki medved: u slučaju da ga sretnete, pokušajte polako da koračate unazad, ne praveći nagle pokrete. Ako vas napadne ne preduzimajte ništa, jer i ne možete. Najbolje je leći i praviti se mrtav." Ovo staro pravilo je zaista jedina razumna (i šašava) opcija koja daje najviše šansi jer mu se pobeći sigurno ne može (čak ni biciklom) a svaki nasrtaj hladnim oružjem je targikomičan – slučaj u Sloveniji kada je jedan nesrećnik hteo da se odbrani sekirom... zadobio je teske povrede, a medved ga je ostavio na miru tek kada se opružio i pravio se mrtav. Brrr... Lepo je sve to znati u teoriji, ali niko od nas nije hteo praktičnu proveru. Svaka čast onome ko ima živaca da odmah padne i pretvara se da je cepanka...

Idemo polako prema vrhu, đavo bi ga znao kako se stvarno zove. Desno je od Mančinog Krsta, i to nam je dovoljno. Vožnja se pretvorila u tumaranje i traženje nečega sto je davno bilo put drvoseča. Ide se veoma sporo jer je teren prekriven dubokim slojem opalog lišća. Sve to, u kombinaciji s gustom šumom mami pitanje: "Šta nam je sve ovo trebalo?". Valjda smo na dobrom tragu jer idemo po obodu desno, kako su nam rekli. Nije lako naći put, jer godinama nije u funkciji. Zastajemo da bi smo progutali, nazovi ručak. Na brzinu - ne zbog medveda nego zato što je već pola dva i mrak dolazi veoma brzo, a mi bi smo voleli da tada budemo blizu asfalta.

Konačno nalazimo jedva prepoznatljiv šumski put ali njegova trasa će nas ubrzo navući na tanak led. Imajući u vidu da je to bila odlična nizbrdica, široka oko metar i čvrsto urasla, otpočesmo naš mali downhill. Skrivene rupe dubine i po pola metra i ogromno kamenje ubrzo su uzeli danak, na svu sreću bez većih posledica. Prvo je jedan Srđan (Codex), a zatim i onaj drugi (ne-Codex) obnovio sofisticiranu veštinu preleta ručica, uz veseli komentar mladog lava: "Piiii.... vi starci više ne umete ni nizbrdo da vozite..." Zauzvrat smo mu obnovili strah od malog mece i izravnali račun.

Posle nezaboravnog šumskog spusta koji je presekao desetak planinskih potočića, bili smo blatnjavi k’o pripadnici nekog afričkog plemena koje to radi u ritualne svrhe. Mi, iz čistog zadovoljstva. Onda je usledio još brži asfaltni downhill, i kilometri su prolazili brzo.

Ipak smo na asfaltu primetili jednog poskoka-kapitalc.a koga uopšte nije bilo briga za nas. Pozirao je foto aparatu kao kakva zvezda modne piste, bez ikakve namere da mrdne. Ubrzo smo videli da mu je stomak očigledno pun (verovatno neki nesrećni miš), i odmah se setili čuvenog crteža pitona koji je progutao slona.

16:00

Opet smo u Minićevu. Nazad kući, na vidanje umora i pripremu za radni ponedeljak. Vikend vozači su u ovogodišnjem klalendaru udarili još jednu crtu, ponosni što su prvi prošli MTB-om ovim predelom, i razočerani što su shvatili da originalna ideja o velikoj turi predstavlja nešto zeznuto na kub, što se u oktobru i novembru teško izvodi, naročito s mojom kondicijom.

Ipak, jedan pogled u kartu i uskoro ćemo opet biti duboko u šumi, tražeći davno nestale puteve...
U dnevnoj sobi mrkog medveda.