1. januar 2007.

Novogodišnji ringišpil oko Tupižnice Zaječar - Šljivar - Lenovac - Lasovo - Bučje - Manjinac - Debelica - Minićevo - Vratarnca - Zaječar (85km) Vozili: Srđan Božić, Milan Damjanović, Viktor Lazarev i Srđan Jović tekst: Srđan Jović fotografije: Srđan Božić i Srđan Jović partizanska mapa (120Kb)

Desetak dana pre dočeka nove 2007. godine, pozvah telefonom svog prijatelja S. Božića (od milošte zvanog Đole, Milutin, Radovan i sl...):
- Alo, Đole! Ej, što imam ideju da razbijemo monotoniju novogodišnjeg klišea.... Jeste, opet sam
  gledao u onu moju partizansku kartu (karta Timočke krajine stara 30-tak god, sa ucrtanim svim znamenjima
   NOB-a i sl.)... nije baš zezanje, odokativno ima dobrih 70 km možda i više. Prvi . januar u deset...
- Odgovara, što da ne...

Zatim je usledio razgovor S. Božića i Milana, sa čijom sadržinom nisam baš bio upoznat:
- Ej Milane, idemo na vožnju prvog januara? Ma nije strašno nekih 40–50 km. (?!?!?!) Ti, Jović i ja,
  kaži Viktoru....

I još gora varijanta na relaciji Milan – Viktor:
- Viktore, ideš sa nama na vožnju? Tu oko Kraljevice, malo levo-desno (Kraljevica, brdo – park šuma
   udaljena od centra Zaječara 15-tak minuta hoda), nema više od 30 km... (?!?!?!?!?!)

Dakle svi preduslovi loše organizacije su se stekli, ali najgore za olako shvaćenu blic-turu MTB-om još uvek nije moglo ni da se nasluti...

10h, Kraljevica, vašarište

Kad su se svi učesnici okupili onako vedri posle dočeka nove 2007. i pošteno isčestitali jedni drugima, shvatih da samo ja imam ozbiljan zavežljaj u rancu na ledjima.

Ipak, bilo kako bilo, optimistički raspoložena grupa je polako krenula u vedrom tonu, "deleći" se na dva tabora: "starci" (oni oko 40 godina) i "omladina" - oni sa 20, odnosno 30 godina

I dok dva Srđana osećaju prvu uzbrdicu prema selu Šljivar (vadeći se na krizu srednjih godina i tek progutani doručak), gde uspon nije ni mali ni kratak, "deca" se sita naslađuju vožnjom malo putem, malo unaokolo po lokalnoj šumici, igrajući se Ivice i Marice...

Vreme polako odmiče, temperatura obećava predivan prolećni dan, ali to je januar!?!? Đavo bi ga više znao ko je tu lud? Čas je toplo, a desetak minuta kasnije grlim zimski prsluk. Razmišljam glasno, iskreno se nadam da je Milutin Milanković bio u pravu i da je sva ova nedoumica oko promene klime u stvari samo normalna posledica ciklične promene nagiba putanje voljene nam planete, a ne tamo neka industrijska zavera belosvetskih kompanija...

Nešto pre Lenovca zastajemo da se divimo veličanstvenom Rtnju. U ovo januarsko jutro izgleda ozbiljan, skoro nestvaran sa svojom, za zimu karakterističnom, snežnom kapom. Tamo gore sada ne pomažu optimističke prognoze lokalnih vremenskih vračeva, potkovanih modernim uređajima za merenje svega i svačega. Brrrr, od same pomisli već mi je hladno u kostima... (Opravdano jer sam tamo bio već sedam puta - što zimi, što leti, pešice i MTB-om, ali to je priča za sebe).

Rtanj se šepuri

Prolazimo usnuli Lenovac koji još uvek čvrsto spava. Logično - prvi januar je, i da smo malo normalniji bili bismo i mi kod kuće ali avaj, 'oćemo da okrećemo pedale od samog početka godine... Nigde ni kučeta ni mačeta. U glavi vrtim player s holivudskim spektaklom tipa "Indijana Džons", samo nam fale domoroci da nas zaspu otrovnim strelicama.

Nastavljamo dalje uživajući u tišini lokalnog puta kojim se i obično kreće mali broj automobila, a danas baš ni jedan jedini – biciklistički raj, ahhhh. Spuštamo se u Lasovo nizbrdicom koja usijava obloge kočnica. Eh, ali sve što ide nizbrdo mora i da se popne gore...

Obnavljamo zalihe vode na česmi pored puta i raspitujemo se kod meštana kojim putem treba ići do Bučja. Neverica u njihovim očima i lagani osmeh govore mi da neće sve ići glatko, a posebno komentar jedne starice: "Al' deco tamo je loš put, sve uzbrdica. Idu samo oni s džipovi..."
"Pffff... ma 'ajde baba", mislim u sebi. Nema ona pojma šta smo sve do sada ispedalisali u godinama iza nas. Ipak, jedan pogled na Tupižnicu i vraća se film da starica... možda "zna znanje".

Ambijent za lečenje novogodišnjeg mamurluka - klin se klinom izbija

Od Lasova prema Bučju dočekao nas je put koji na sve liči izuzev na ono sto predstavlja na mojoj karti. Kakav crni asfalt! To je najobičnija blatnjara! Pogledi mojih sapatnika su već ozbiljni, a kako i ne bi bili kad voze duže nego što su očekivali, gladni (jer nisu poneli skoro ništa u rancima) i svesni da vreme ne teče nego leti i da mrak pada brzo - a sa njim i temperatura podno Tupižnice strmoglavo ide dole.

Uprkos svemu, vedrog duha ima na pretek jer je upravo krenula zafrkancija na moj račun. Prvo zbog netačne karte, a zatim zbog blata jer sam poznat kao čistunac kad je MTB u pitanju. Kud' ću sta ću, kud' ću sta ću? Pravo napred, u blato (grnglj, mrmblj...). Ne bojim se blata već dosadnog posla pranja bicikla, koji se, ako ga nemarno ostavimo prljavog dovoljno dugo, pretvara u skulpturu moderne umetnosti Moskovskog muzeja pod nazivom: "Smatri čto s minja slučilos!"

Posle 5 km stalne uzbrdice koja je bila sve ozbiljnija i dok su naši točkovi dobijali još col širine i 500g težine, situacija je postala jedna od onih gde se na brodovima diže pobuna a kapetana (u ovom slučaju idejnog vođu) teraju da šeta po dasci. Dragoceni minuti prolaze prokleto brzo a mi ne odmičemo posebno daleko – naprotiv, sve smo sporiji. Svesni da je đavo odneo šalu, donosimo blesavu odluku da se razdvojimo, jer mlađi će onda imati poštenu šansu da stignu u toplinu doma pre mraka.

Ništa bez dopinga...

Kratak pozdrav i Srđan i ja odgledasmo tužno kako klinci odlaze sve dalje. Nema veze, mi smo veliki momci i ne bojimo se mraka (u baba-rogu odavno ne verujemo) a vukovi neće na staro meso – tvrdo je to i žilavo, nije za stomak, a uostalom već sam jednom vabio vuka (živa istina, priš’o mu na dva metra noću... mislio kuče - Pešter 1987.). Nisku temperaturu i pogled u zamrznuta stabla na Tupižnci ne spominjemo iz mora-lnih razloga (mora-mo da okrećemo pedale bez pauze, ne bi li smo se nekako i valjda ponovo dočepali asfalta).

Pola sata kasnije nasi "motori" poćinju da gube "cilindre" usled nedostatka goriva (kad bi samo akumulatori digitalnih kamera mogli da se jedu... a dal’ je neko probao?... hmmmm...). Uzbrdica izgleda beskrajna. Taman pomislimo da izlazimo na vrh, kad ono samo optička varka, a točkovi su tako glomazni i teški...

Kasnije će se ispostaviti da to đavolje parče puta ima samo 12 km ali da je sa svakim metrom sve strmije i da, raskvašeno, odnosi mnogo snage i vremena. Znam da ovo deluje smešno, ali stvarno je bilo tako.

Konačno stižemo u Bučje! Ponovo asfalt i nada da će nas mrak uhvatiti nadomak Zaječara. Zastajemo da slikamo igru leda i vode na obližnjoj mini-hidrocentrali. Nema se puno vremena i već idemo dalje.

Stižemo do putokaza na kome stoji natpis "REPETITOR"“. Naravno put vodi na vrh Tupižnice, do TV repetitora (jedan deo – opet uzbrdica), ali takođe i (drugi deo) pravo u selo Manjinac a odatle na glavni put prema Zaječaru.

Pitamo se da li je "omladina" bila dovoljno svojeglava da ne pita meštane za pravac? U narednih dva sata saznaćemo da ne samo da nisu pitali, nego i da su hod po mukama dobrano produžili. Međutim u tom momentu smo i sami imali velikih briga. Definitivno smo izgubili "vorp" pogon i kretali smo se po inerciji (više smo podsećali na ostatke poražene Napoleonove vojske nego na ozbiljne bicikliste).

Negde na oko 65 km pređenog puta Srđanu B. se ozbiljno upalila lampica za rezervu. Čudno, jer obično sam ja taj koji uvek i svuda koči, ali ovoga puta sam neobjašnjivo imao još snage. Valjda je sa niskom temperaturom proradio i genetski kod ruskih predaka, davno doseljenih iz Sibira. Poučeni poslovicom "bolje sprečiti nego lelekati" (kukati, jaukati i sl.) zbog preterane iscrpljenosti koja, šalu na stranu, nije ni malo naivna (ko zna kako to izgleda, želi da više nikada ne oseti), teška srca smo rešili da bezuslovno kapituliramo i latili se mobilnog telefona.

Pola sata kasnije je selo Mali Izvor stigla konjica u vidu karavana sa nosačima bicikala. Ulazimo ćutke u automobil... E, Tupižnico... Ai bu bak... Tačnije, "We'll be back with vengeance"...

Epilog

Milan i Viktor nisu pitali meštane Bučja za put pa su produžili na jug prema Knjaževcu i dodali još oko dvadesetak nepotrebnih kilometara. Viktor je kasnije takođe pozvao pomoć, a jedino je Milan isterao čitavih 92 km (računajući i lutanje gore – dole) i sve to bez ijednog ozbiljnog obroka!

Dva i po meseca kasnije vratili smo se (ovoga puta bez Viktora) i ispedalisali svih 85km puta, kolika je tačna dužina deonice.