1. Čivava je vise od psa

Dobrodošli u Chivavu, zemlju kanjona - tako bi mogla da zvuči dobrodošlica u ovu severnomeksičku državu, poznatu i po čuvenom banditu i meksičkom heroju, Francisku "Panču" Vilji. Preciznija dobrodošlica bi zvučala ovako: dobrodošli u Chivavu, zemlju kanjona i droge. Naime, ovdašnja klima i nepristupačan teren u kanjonima pogodni su za cvetanje plantaža raznih vrsta narkotika. Samo ove godine u Čivavi je ubijeno preko hiljadu ljudi koji su na neki način bili povezani sa najprofitabilnijom granom lokalne poljoprivrede.

U čivavsku Čivavu, glavni i najveći grad te države, doleteo sam u kasno popodne u ponedeljak, 17. novembra. Nakon što sam sklopio bicikl i natovario ga stvarima (i poklonio putnu torbu radniku koji mi je pomogao da iznesem prtljag sa aerodroma, čime sam simbolično spalio poslednji most sa regularnim turizmom:), krenuo sam ka hostelu u gradu na koji se već spustio mrak. S obzirom na to da moj španski gotovo da ne postoji, nije bilo lako dobiti od prolaznika informaciju gde se hostel tačno nalazi, pa sam neko vreme lutao po mračnim ulicama, dok mi lokalna deca nisu pokazala put. Na vratima me nije čekao Meksikanac nego belac srednjih godina koji je odlično govorio engleski:

Čivava: trg Franciska "Panča" Vilje (kliknite na slike da ih uvećate)

- Ti mora da si momak iz Srbije? - pitao je, jer sam noćenje u hostelu rezervisao ranije, preko Interneta - Ja sam Filip, iz Francuske sam i mogu ti reći da imam još jednog gosta koji putuje na biciklu, sad ću da ga pozovem. Zaista sam se iznenadio da nisam jedini, a moj kolega je bio jedan Japanac, na putu iz Amerike za Argentinu. Na drumovima je već tri meseca, a putovanje će potrajati još više od godinu dana. - Neverovatno - reče Filip - jednom godišnje mi dođe putnik na biciklu, a sad gle: dva u istom danu..

Japanac na putu oko sveta

Katedrala u čivavskoj Čivavi

Nas dvojica ne samo da smo bili jedini biciklisti u hostelu, nego smo bili i jedini gosti. Filip je vlasnik, i priznaje da mu posao ne ide dobro. Čovek vodi neobičan život. Odrastao je na zapadnoj obali Francuske a onda se u ranoj mladosti ostisnuo na rad u London, gde je upoznao svoju sadašnju suprugu, Meksikanku iz Čivave. Živeli su u Kankunu (krajnji istok Meksika) nekoliko godina, dok nisu odlučili da njihova ćerka treba da odrasta u mestu iz koga joj je majka. Tako je Filip rešio da otvori prvi hostel u čivavskoj Čivavi. Međutim, hteo je da hostel bude mirno mesto za odmor, bez alkohola, a to je još više smanjilo broj gostiju kojih ionako nema puno u ovom delu sveta. Kaže da hostel ustvari prodaje, i planira da se sa porodicom preseli na Tahiti ili možda na Novi Zeland. Filip nije mogao da mi da puno preciznih informacija o fantastičnom Koper kanjonu, razlogu zbog koga se i nalazim tu gde sam, ali me je upozorio da može da bude opasno ići tamo biciklom, zbog trenutne situacije u državi Čivava.

2. Oružjem protivu otmičara

Sunce je već bilo visoko kad sam se, nakon kraćeg obilaska centra čivavske Čivave, zaputio ka gradu Kautemok koji leži na putu ka Koper kanjonu. Brzo se ispred mene otvorio polupustinjski predeo iz koga su nicala kupasta brda. Na pamet mi je pala misao da je možda dramatičnost oblika reljefa uticala na to da kultura i tradicija Asteka i drugih naroda koji su naseljavali ove prostore budu toliko nasilne, odnosno zalivene krvlju žrtava prinošenih bogovima. A verovatno su ih piramidalni oblici planina inspirisali da grade svoje fantastične piramide?

Tok mojih misli prekinuo je automobil koji se zaustavio ispred mene. Vozač mi je na lošem engleskomobjasnio da i on vozi bicikl, i pozvao me da mu se javim kada te večeri stignem u Kautemok, i da budem njegov gost.

Posle nepunih 24 sata u Meksiku mogao sam da kažem da su Meksikanci jedan od najgostoljubivijih naroda koje sam upoznao. Imam podršku na svakom ćosku, oni koji makar malo govore engleski sami mi prilaze i pitaju treba li mi kakva pomoć.

Te večeri ipak nisam stigao do Kautemoka jer mrak pada već oko pet popodne i uhvatio me je na putu. Iako zbog kratkoće dnevnog svetla i prilično hladnih noći novembar nije baš savršen deo godine za putovanje biciklom kroz Čivavu, dobar je zbog jednog drugog razloga: kišna sezona se završava krajem oktobra i sada je skoro svaki dan sunčan, sa najvišim dnevnim temperaturama od oko dvadesetak stepeni (noćne su ispod nule). Naišavsi na jednu benzisku pumpu, upitah gde bi moglo da se prespava, a radnik na pumpi koji se zvao Hoze (kako drugačije) reče da na spratu iznad imaju nekakvu sobu i da tamo mogu slobodno da se smestim. Pogodak u pravom momentu. Smestio sam se, raspakovao vreću za spavanje, večerao, i na tridesetak godina starom televizoru koji sam zatekao u sobi odvrnuo najnoviju epizodu neke meksičke sapunice. Bilo koji kanal da se pusti, isto je kao i u Srbiji svojevremeno (hm, danas?): Kasandra, Ljovisna i druge srceparajuce junakinje. Za trenutak sam se tako osetio kao kod kuće. Odjednom su moje zadubljivanje u TV dramu prekinuli glasovi iz prizemlja, gde su se već spremali da zatvore pumpu. Provirio sam kroz vrata i video dve osobe kako se uz stepenice penju ka meni, noseći u rukama kalašnjikove (ili nesto slično). - Gotovo je - pomislio sam - pljačkaju pumpu i likvidiraju svedoke! Zbogom mom životu lutalice, ovog puta isprosio sam spavanje na pogrešnom mestu...

Hoze i naoružanje. Revolveraš, ali uvek na pravoj strani zakona. Policija ili ne, pitanje je sad?

Srećom nisam bio u pravu - to je u stvari bila policija, mada su ličili na sve drugo osim na policajce. Uniforme nisu imali, a značke su nosili okačene oko vrata kao medalje. Objasniše mi da je pumpa bila opljačkana pre nekoliko dana i da sada oni svake večeri proveravaju da li je sve u redu. Još me upozoriše da nipošto ne vozim bicikl po mraku, jer ću tada biti laka meta za kriminalce koji su ovde naoružani do zuba.

 

3. Aleksandro Veliki

Hoze (a kako drugačije) je takođe prespavao noć gde i ja. Sledećeg jutra me je pozvao da odemo na doručak u njegovu kuću u obližnjem selu. Već sam prethodnog dana video da je dobar čovek i svakako nisam hteo da ga odbijem. Hoze još nije napunio pedesetu, ali zbog teškog zivota izgleda starije. Ima četvoro male dece koju je dobio kasno, oženivši se dosta mlađom ženom, koja nažalost nije zdrava. Siromašan, kuća mu više lici na šupu, auto stariji od mene jedva da ide - ali nije mu bilo žao da mi ponudi i to malo što ima. Doručkovali smo uz pesme Madone koja mu je očigledno bila omiljena pevačica. Na rastanku sam mu obećao da ću mu poslati čestitku za Božic što bi mu, koliko sam shvatio, veoma značilo.

Hozeova deca u dvorištu ispred kuće

Nastavivši kroz prostranstvo Čivavske visoravni stigao sam rano posle podne u Kautemok, za koji se ispostavilo da je za citavih 700m viši od čivavske Čivave. Tako sam se sa 1400mnv popeo na 2100mnv, iako nisam imao takav utisak jer sam tu razliku savladao na rasponu od 100km. Aleksandro, tridesetogodišnji momak iz Kautemoka tog popodneva je kao i obično teškom mukom zarađivao platu, igrajući domine. Aleksandrov posao je da preparkirava automobile na parkingu restorana za koji radi, ali kad nema šta da se preparkirava mora se nekako ubiti vreme.

Pejzaž na putu ka Kautemoku

Iznenada, ispred njega prođe neki pretovarani biciklista, sav u dominantnim crvenim bojama. Aleks mu brže-bolje priđe i upita stranca nesto na španskom ali ga ovaj nije konstatovao, nego je bio udubljen u fotografisanje statue Kautemoka, poslednjeg astečkog imperatora koga su Španci spalili. Onda Aleks odluči da proba na engleskom, koji je naučio dok je radio u Americi, i stranac rado prihvati razgovor.

Aleksandro je, kao čovek koji voli da pomaže ljudima, odmah pošao sa mnom da pokaže gde mogu da jedem jeftinu a dobru hranu, gde je menjačnica a gde Internet. Ubrzo mi je ponudio da prespavam kod njega i ja sam pristao, jer je do sledećeg mesta bilo mnogo više od tri sata vožnje, koliko je još bilo ostalo do zalaska Sunca.

Šetao sam gradom čekajuci pet sati, kada on završava mukotrpni posao igranja domina. Rekao sam mu da bih voleo da odem na spavanje ranije da bih ujutru zapedalao sa izlaskom sunca, kako bih pre mraka stigao u mesto u kome nameravam sutra da prespavam.

Neko zavrsi dole, a neko gore

- Nema problema, hajde samo da odigramo još koju partiju domina - reče Aleks i predstavi me svojim dominašima - Ovo je Vladimir, on je iz Chehoslovachke. Objasnih mu po drugi put da nije u pitanju Čehoslovačka nego Srbija, bivša Jugoslavija. Imao sam utisak da on radi posao koji radi samo da bi igrao domine. Nakon sat vremena domina Aleks najzad reče da stavim bajs i stvari u njegov kamionet iz '78. pa da odemo do njegove kuće. Obradovah se - izgubio sam sve partije, i dosadilo mi je bilo da dalje igram tu glupu igru.

Pre nego sto ćemo otići kod njega, reče Aleks, moraće jednog kolegu takođe da odbaci do kuće. Pre nego što smo tog kolegu odvezli njegovoj kući, zaustavili smo se da Aleks obiđe svoju ženu i ćerku. To me je iznenadilo, rekao mi je da u Americi ima ženu i troje dece.

- Aaa... - objasnio je Aleks - deca u Americi su iz prvog braka moje žene iz Amerike, a ova u Kautemoku mi je bivša žena i moja prava ćerka.

Kratko se zadržasmo a onda krenusmo da odbacimo kolegu kući. Pre toga ipak svratismo na pumpu po gorivo. Onda napokon odbacismo kolegu kući.

- Moram ponovo da odem do bivse žene - obavesti me Aleks - treba nju i ćerku da odbacim do svoje tašte.

Pre nego što smo ponovo otišli do njih, stali smo u nekom mračnom kutku da Aleks obavi malu nuždu. Onda pokupismo ženu i preslatku šestogodišnju ćerkicu, i Aleks me upoznade sa njima:
- Ovo je Vladimir iz Chehoslovachke.

Objasnih po treći put da se radi o bivšoj Jugoslaviji. Odbacismo ih do tašte, ali tada Aleks reče da treba iz biciklističkog servisa da pokupi dva bicikla, za svoju ćerku i za sina svoje sestre. Odosmo u biciklistički servis i Aleks me ponosno predstavi: - Ovo je Vladimir iz Chehoslovachke. - Jugoslavija! - rekoh. - A da, Jugoslavija, uvek zaboravim, oprosti. Sada je trebalo da jedan od bicikala prenesemo do njegove sestre. Stigosmo i do nje i uđosmo u kuću: - Ovo je Vladimir iz... kako beše? Chehoslovachka?

Aleksandro prosipa benzin

Odustao sam od ispravljanja. Ostasmo kod sestre dobrih pola sata, dok se Aleks nije setio da ga devojka sa kojom je u vezi čeka na drugom kraju grada. Požurismo tamo, jurcajući drndavim kamionetom. Pokupismo devojku koju Aleks upoznade sa Vladimirom iz Chehoslovachke i krenusmo nazad, ali nismo daleko stigli jer ostasmo bez goriva, iako smo te večeri već jednom bili na pumpi. Sreća da je još jedna pumpa bila blizu, pa je Aleks otpešačio da donese kantu goriva koju je zatim većim delom isprosipao po mojim rukama dok sam mu pomagao da natoči rezervoar. - Da li cemo ikada stići kuci? - pitao sam. - Evo uskoro, samo da odemo da uzmem grejalicu od jednog rođaka, hladno mi je u kući ovih dana.

Na večeri, s'levo na desno:       Aleksandro, jedna od njegovih devojaka, i momak iz Chehoslovachke

I tako Aleks, njegova devojka i Vladimir iz Chehoslovachke uzeše od rođaka po grejalicu i začudo, posle toga konačno stigoše kući. Aleks je medjutim želeo da obeleži ovo veče kada ima neobičnog gosta i ponudi se da plati večeru, pošto sam ja prethodno častio ručak. No bilo je skoro deset uveče, i jedva smo našli mesto koje je još uvek bilo otvoreno.

Kako se pravilno kaže: biciklistička radnja u Čivavi, ili Čivava u biciklističkoj radnji?

- Imaš ženu u Americi koja te čeka, u Kautemoku bivšu ženu sa divnom ćerkicom, a treću devojku vodiš sada na večeru sa mnom; koliko još imaš žena koje mi nisi spomenuo? - pitao sam ga. - To mi je slabost - reče Aleks iskreno i sleže ramenima - nikada se u životu nisam drogirao, ali ženama jednostavno ne mogu da odolim, to je jače od mene, one su najlepša bića koja postoje. Promeniću se jednog dana, obećao sam sebi. Imam još dve žene koje ti nisam spomenuo i sa njima još po jedno dete, ali to se desilo dok sam bio mlad i njih više ne viđam. Neću više dece da pravim, u decembru idem u Ameriku i tamo me čeka žena sa troje dece koja nisu moja, ali voleću ih kao svoju. - Kako ćeš da uđeš u Ameriku bez papira? - Pešice, preko pustinje. Koristiću bicikl dok budem mogao da vozim, a onda sledi pedeset kilometara hodanja isključivo noću da me pogranične patrole ne otkriju, dok ću danju da spavam. Radio sam to i ranije mnogo puta. - Srećno - rekoh - nadam se da Buš nije izgradio zid tuda kuda ti prolaziš. - Preskočiću ga ako jeste - uveri me Aleks.

 

4. Isusovo spasenje

Kad čovek putuje sam, ostvaruje mnogo jači kontakt sa okolinom nego kad je u društvu. Jeste teže na taj način, ali je doživljaj snažniji i veća je mogućnost upoznavanja ljudi koje na putu sreće. Šteta je što to iskustvo u tom momentu nema sa kim da podeli, ali može i ovako, pišući o tome...

Pre nego što smo se narednog jutra rastali Aleksandro i ja, ponudio mi je da me kamionetom preveze do izlaska iz grada, pošto on upravo ide u tom pravcu. - Ne hvala - odgovorio sam - Kautemok nije L.A i imam neki osećaj da cu brže izaći iz grada biciklom nego tvojom limuzinom. I zaista, nisam daleko odmakao na biciklu kad spazih Aleksa kako stoji pored puta: - Ponovo sam ostao bez goriva - požalio se - da li možeš da mi pozajmiš dvadeset pezosa da kupim jednu kantu? Naravno da sam pristao - imao je sreću da sam prošao istim putem jer teško da bi drugačije našao novac za gorivo. Da pozove nekog prijatelja mobilnim telefonom nije mogao jer nema mobilni, da ne bi njegove devojke čitale ljubavne poruke koje prima od drugih devojaka. Nakon izlaska iz grada put me je i dalje vodio na zapad. Ovog puta predeo je postao neznatno šumovitiji. Popevši se na prvi planinski prevoj posle Kautemoka, ugledao sam u daljini zelene planine Siera Madre, koje u ovom kraju zovu jos i Siera Tarahumara - po Tarahumara domorocima koji su do danas uspeli da sačuvaju deo svoje pretkolumbovske kulture. Mogao sam naslutiti da se između venaca planina koje se nižu na horizontu nalazi nepregledno carstvo kanjona. Koper kanjon u stvari nije jedan, nego skup nekoliko izuzetno dubokih kanjona, i sa dubinom od preko 2000m drugi je najdublji kanjon na svetu (prvi nije Veliki kanjon u Arizoni).

Aleksandru dosadilo da ulazi i izlazi na desna vrata, pa je rešio da      popravi bravu na levim Policija uzvraća udarac

Koji odabrati?

Prvi dolar, zasluženo zarađen

Već nekoliko puta sam na ovom putovanju imao deja vu predela kroz koje sam prošao prošle godine u Arizoni i Nevadi. Ali svaki ulazak u meksička sela podsetio bi me da nisam u bogatoj Americi.

Nakon prijatnog ručka i neprijatnog prvog menjanja gume u gradiću La Hunta, nastavio sam prema Siera Tarahumari. Put je postajao brdovitiji i bilo mi je jasno da do mraka neću stici dalje od podnožja prvog venca na koji udaram.

U međuvremenu naiđoh na putu na čoveka koji je pešačio, istovremeno bezuspešno stopirajući. Poznat mi je bio taj gorak osecaj kad niko neće da ti stane, a ti pešačis putem nemoćan.

- Buenos tardes - pozdravih ga, ali on nastavi na engleskom:
- Odakle si?
- Iz Srbije, bivša Jugoslavija. - odgovorih.
- Stvarno? - uzvrati autostoper - ja znam Mišu i Zorana.

Ma šta ovaj to priča, mislio sam, Meksikanac usred nedođije zna Mišu i Zorana?

- Zovem se Hezus - nastavi on - a nekad sam u Kaliforniji radio sa ljudima iz Jugoslavije. Onda sam zbog problema sa zakonom deportovan u Meksiko i sad radim u jednom rudniku u Čivavi, ali planiram da se vratim u Ameriku.

- Jel preko pustinje?
- Ne, još uvek imam šansu da sredim papire - reče Hezus, i poželesmo jedan drugome srećan put.

Kada je Sunce već krenulo da se skriva iza planine ispred mene, morao sam početi da tražim neko skrovito mesto za šator, jer su me mnogi upozoravali da ne kampujem pored puta gde me loši ljudi mogu videti i opljačkati. Problem je bio u tome što su se sa obe strane puta nalazile ograde privatnih poseda i nije bilo moguće udaljiti se sa njega. Prošli su kilometri dok nisam našao idealno mesto: put je vodio pravo u rupu, a uz njegove strane nalazio se visok nasip. Sišavši do najniže tačke puta, zaobišao sam nasip i podigao šator sa njegove druge strane. Nalazio sam se pet-šest metara ispod nivoa kolovoza i u mraku nije bilo lako spaziti šator, ali nazalost bilo je i dalje moguće, i toga sam se pribojavao.

Brda se izležavaju na suncu

Na tamnom nebu već su sve zvezde izašle na podijum i ledena hladnoća postepeno se uvlačila u šator. Tišinu su remetili jedino zvuci automobila, ali su se i oni sve ređe čuli. Odjednom tišinu naruši nešto drugo: koraci koji su se približavali šatoru. Da li su me spazili ljudi iz poslednjeg automobila koji sam čuo i sada dolaze ka meni? Šta hoće, nije valjda da žele da me srede?

- Jugoslavija! - najednom viknu onaj što je dolazio. Bio je to Hezus... Mučenik je satima pešačio, i niko ga nije povezao.

- Očajan sam! - reče - Zašto niko neće da mi stane? Znaš li koliko još ima do Tomochika (sledećeg naseljenog mesta)?
- Trideset pet do četrdeset kilometara - razočarah ga.
- O ne! - zavapi Hezus - Znaš li koliko bi to sati pešađenja moglo da bude? Možda dva-tri sata?
- Nažalost druže, bar šest-sedam sati, ako budeš hodao brže nego što si do sada.
- O ne! - zavapi Hezus opet - Neki autobus bi trebalo da prođe oko sedam, ali ako ga ne bude ili ako mi ne bude stao, izgubljen sam, već mi je hladno.

Dadoh mu vodu, a hranu nije hteo. Rekoh da ako ne bude ništa od autobusa, može da prespava u mom šatoru. Verovatno će mnogi pomisliti da sam lud, jer je čovek već bio u zatvoru i ovde u sred noći mogao bi da me ubije, uzme moje stvari i novac, i ko zna da li bi me neko ikada našao. Ali videlo se da je čovek u nevoljii i nisam nikako mogao da mu ne ponudim pomoć, makar se zbog toga kasnije kajao (ako budem mogao da se kajem).

Nažalost po Hezusa, noć u šatoru ne bi bila manji pakao nego pešačenje do pola noći, zato što bi se bez vreće za spavanje smrzao na temperaturi koja će se do jutra spustiti ispod nule. Pešačenje bi ga iscrplo, ali bi bar ostao zagrejan (ako preživi). Vratio se gore na put, da stopira i isčekuje autobus.

- Sve je hladnije - reče - a čujem i zavijanje kojota.
- Ne brini za njih - uteših ga - nisu dovoljno veliki da bi ti naudili, najveća i najopasnija životinja ovde je čovek.
- Nažalost, u pravu si - složi se, a onda radosno viknu:
- Eno ga bus! Valjda će da stane!

Iz satora sam slušao njegovu dramu. Zvuk motora autobusa nije se promenio i bilo je očigledno da ce ostaviti jadnog Hezusa.

- Fuck! Zašto nije stao?! - pitao je samog sebe.
- Ostani pribran - pokušao sam da ga posavetujem - preživećeš ovu noć, a kad se budes sećao nje, smejaćeš se i pamtiti je kao avanturu. Ima i ta čudna stvar u vezi sadašnje situacije: koliko često neko na biciklu prolazi i kampuje ovde i koliko često neko pešači ovuda noću? Verovatno se ni jedno ni drugo nikad ranije nije desilo, a sada se desilo u isto vreme.
- Da - potvrdi Hezus - ko zna zasto je sudbina tako htela? Hej! Evo ga neki kamion! Stani, molim te!

Po zvuku motora se činilo da kamion usporava, ali nisam bio siguran da li je stao. Zatim mu se zvuk izgubio u daljini.
- Hezus! - viknuo sam. Nije bilo odgovora.
- Hezus, jesi li još tu?!

Opet ništa. Kamion ga je definitivno pokupio, na ovaj ili onaj način...

5. Uvertira

Prvi uspon nakon prve noći u šatoru bio je uvod u ono što dalje sledi: planinski talasi ispresecani manjim i većim kanjonima. Takva konfiguracija terena, ispostavilo se kasnije, tipična je za čitav ovaj predeo vegetacijski bujne Siera Tarahumare.

Pogled sa puta na mesto gde sam proveo noć

Hokus pokus reka - sad je vidiš, sad je ne vidiš

Penjući se putem koji se nije ustezao da na mnogim mestima dostigne nagib od deset procenata, ulazio sam u zimzeleno kraljevstvo koje je svoje zavodljive mirise širilo kroz čist planinski vazduh. Miris borova i drugih četinara uvek me oraspoloži i podseti (ne znam zbog čega) na neki lep događaj iz detinjstva. Ovog puta stotinama kilometara ispred mene protezao se ambijent u kome ću udisati ovaj rajski miris dok ga ne sakupim dovoljno da zauvek ostane u mojim nozdrvama, i da se više ni operacijom ne može odstraniti.

Čitavog dana se nadmorska visina kretala između 2000 i 2400mnv, i to se prilično kretala, i kretala, i kretala... I nikako da se smiri. Nisam imao ni jedan uspon sa visinskom razlikom većom od 300m, ali sam i pored toga u zbiru napravio skoro 2000 vertikalnih metara.

Trebalo mi je više od tri sata efektivne vožnje da stignem do mesta Tomochik, do koga je nesrećni Hezus prethodne noći hteo da pešači. Posle Tomočika usponi su postajali sve kraći, ali i sve strmiji i sve učestaliji. Išao sam ili uz brdo ili niz brdo, gotovo da nije bilo dela puta gde sam pedalao po ravnom. Brdo, kanjon, brdo, kanjon, brdo, kanjon, dok se predveče put nije smirio u jednom od kanjona, nastavivši da se kreće kroz njega. Iako put više nije napuštao kanjon, svetlost i toplota jesu - morao sam ubrzati ne bih li našao prenoćište dok se još vidi.

Dolina u kojoj se ugnezdila varoš Tomochik

Nije mi se ponovo spavalo u šatoru, jer u njemu zbog hladnoće nisam mogao ništa drugo da radim osim da se zavučem u toplu vreću i potpuno je zatvorim, ostavivši samo otvor za disanje (da sam imao slamku disao bih pomoću nje, da što vise smanjim mogućnost da do mene stigne ledeni vazduh). Noć sada traje preko dvanaest sati, i nisam hteo da opet toliko dugo spavam - previše je, ali sta drugo raditi dvanaest sati u zatvorenoj vreći? No bio sam svestan da su šanse da ovde negde nađem motel manje nego da se tamo negde nađe R.M.

Još se nije bilo potpuno smrklo kada je put ostavio kanjon i prolazio pored nekog sela, gde ispred jedne kuće sretoh simpatičnog mladića sa kačketom. Izvadih rečnik i uz malo muke upitah ga koliko jos ima do Basaseachika, cilja mog puta u ovom kraju. On malo razmisli, pa reče:
- Sinko kilometro. (Pet kilometara).

Nemoguće, pomislih, trebalo bi da ima barem još pet puta po toliko. Ponovih pitanje, a on ovoga putao dgovori: - Jedan sat kolima.

Mislio sam da ga nisam dobro razumeo u vezi onih pet kilometara, i dadoh mu da napiše koliko je ostalo do Basaseachija. Čovek napisa: "5". Ovaj je lud, pomislih i pitah kako može za jedan sat kolima da se predje samo 5km, a on sleže ramenima i poče iz početka:
- Sinko kilometro, o un ora kamioneta.

E moj sinko, ja gubim vreme sa ludakom, bolje da nastavim dalje...

Nedugo zatim naiđoh na još jednu priliku sa kačketom - ovoga puta to je bio neki smešni dedica. Ponovih njemu isto pitanje, a on takođe odgovori jedan sat kolima. Aha, pomislih, znači jedan sat je bilo tačno, kao što sam i pretpostavljao. Daj da i njega pitam koliko je to kilometara?

- Siento sinko.

Zaboravih koji je broj siento, pa i njemu dadoh papir. I on napisa - 105km! To je bilo bar tri puta više od stvarne distance, ali je procentualno bilo za nijansu bliže nego ono prethodno. Ovde su svi ludi, zaključio sam. Možda ih zaglupljuju ti kačketi koje nose, prolazilo mi je kroz glavu dok sam se kajao što sam poslednje trenutke dnevne svetlosti potrošio na idiote. Za isto vreme jedan pređe 5 a drugi 105 kilometara? To me je podsetilo na nekakvu zagonetku, mada je moja zagonetka gde prespavati i dalje bila nerešena. I onda, kad se već bilo potpuno smračilo, videh na putu znak: hotel! Bio je potpuno pust i oronuo. Slučajno su dva dečaka prolazila pored iznikavši iz mraka, te upitah za spavanje, a oni me gotovo bez reči povedoše u dvorište i dalje uz stepenice, i otvoriše mi jednu od soba.

I bicikl uživa u pejzažu

Bio sam jedini gost u hotelu posle ko zna koliko dana, meseci ili godina, i ventil za vodu su držali zatvorenim. Otvaraju ga samo u slučaju nuzde - a ta nužda je gost. Deca nestaše u mraku onako kako su i došla, a za mene dođe vreme da odaberem šta ću da večerati. Izbor je bio višestruk: tortilje sa puterom od kikirikija, tortilje sa medom ili tortilje sa puterom od kikirikija i medom. Puter od kikirikija je idealan namaz za putovanja, jer može da izdrži visoke temperature a da se ne pokvari. Negde sa dna torbe izvukoh i četvrtu opciju, koju konačno i odabrah: tortilje sa konzerviranom tunom.

Nakon bezukusne večere došao je red da saznam da nema tople vode. Izađoh na put pokušavajući da nađem onu decu, ili nekog drugog kome bih mogao da se požalim, ali bez uspeha - mogao sam da se žalim samo duhovima noći. Nigde žive duše, niti bilo kakvog svetla ili kuće u blizini. Svatio sam da sam imao sreću da naiđem u trenutku kada su klinci prolazili ulicom, inače ne bi bilo nikoga da me pusti u sobu. U sobi me je čekalo neprijatno iznenađenje: silna voda se odnekud slivala niz terase hotela. Prava poplava, koja na sreću još uvek nije bila blizu vrata moje sobe, a svakako posledica nečega što su dečaci uradili da bi uključili vodu.

Nije teško biti lepo mesto, treba samo malo zelenog, žutog i plavog

Pogledah bolje i videh na prvom spratu neko ogromno bure iz koga je voda kuljala kao pomahnitala, plavila dobar deo prvog sprata i slivala se prema prizemlju, gde je bila moja soba. Preostalo mi je samo da se nadam da do mene neće stići, jer je bilo jasno da do jutra ovde osim mene živih neće biti (a pitao sam se da li će i ujutru neko uopšte biti tu?).

U svakom slučaju, bila je to uvertira za ono sto je sledilo narednog jutra. Imao sam ispred sobe pravi mali vodopad, a čekao me je obilazak jednog drugog vodopada koji se zove Basaseachic - najvišeg stalnog vodopada u Severnoj Americi.

---