Možete li da krenete na turu?

tekst: Jone

Najbolji trening za cikloturizam je - cikloturizam. I to je jedna od najlepših stvari u ovom hobiju. Da bi se nogice, plućanca i srculence pripremili za neku turu, treba pre toga otići na neku drugu turu. A da bi se otišlo na tu prethodnu turu, treba pre nje krenuti na neku još prethodniju turu :) Ako se pri tome rukovodimo elementarnom logikom da prva turatreba da bude najlakša, a svaka kasnija malo teža/duža, onda je napredak bez stresa i velike patnje stvar koja se podrazumeva. Tako se na skoro neprimetan, i nadasve zabavan način stiče kondicija ali i sigurnost i poverenje u sebe (što je od iste važnosti), na vreme se ustanovljava da li je bicikl dorastao tome što se od njega očekuje, upotpunjava se i pročišćava spisak opreme koja se nosi na put. Takođe se na vreme proverava i stavka koja je još i najvažnija od svih: društvo sa kojim putujemo.

I kad dođe vreme za ono veliko putovanje zbog koga se i počelo sa svime, neće biti mnogo straha i sumnji u sebe ili u druge. Oni koji su marljivo odradili "pripreme", dobijaju i poseban bonus: na to veliko putovanje na kraju i ne moraju da odu, jer su se već dovoljno nauživali :)

Dobro onda... da li ste fizički spremni?

Po mom mišljenju, a to sam uvek spreman i da tvrdim, spreman je svako ko je u stanju da se biciklom popne na Avalu. Da li je procena baš ovoliko prosta, banalna tako reći? Pre nego što mi se zameri na površnosti, evo obrazloženja: činjenica da je neko uspeo da se biciklom popne na Avalu i ne govori mnogo o kondiciji. Ona govori samo to da:

1. taj neko ima dovoljno zdrava pluća i kardiovaskularni sistem da se ne onesvesti pri svakom većem naporu;
2. taj neko ima barem pristojnu dozu upornosti, barem pristojno jaku volju za savladavanje teškoća, i barem pristojno jaku želju da vozi bicikl.

I to je dovoljno da se krene na turu. Zato što, ako ste uspeli da se popnete uz četiri kilometra uspona na Avalu (čak ne ni "u cugu" nego uz usputne predahe), ama baš ništa vas ne sprečava da nastavite uzbrdo, odmarajući se kad god vam to zatreba, savlađujući kilometre puta i metre nadmorske visine, i da konačno stignete na Taru, Durmitor, Staru planinu ili neko drugo mesto. Tamo gore je asfalt isti kao na Avali, šumska staza je ista kao na Avali, vazduh takođe postoji te ima šta da se diše, a prema svim do sada obavljenim istraživanjima, nagib od osam stepeni tamo, isti je kao nagib od osam stepeni na avalskoj uzbrdici.

(Oni koji ne žive u Beogradu neka "Avala" i "četiri kilometra" slobodno zamene sa lokalnim izazovom od koga još strepe - suština je ista.)

Ako vam Abnormalna Fizička Sprema (u daljem tekstu AFS) nije potrebna da biste umesto uz Avalu krenuli uz Durmitor, šta onda jeste potrebno? Evo, redom prema važnosti: shvatanje svojih želja, razumno planiranje, odgovarajuće društvo.

Želje

Treba sebi iskreno odgovoriti na pitanje: želim li ja to stvarno da (u)radim? Da li je to potreba koja mi je važna?

Jedina pomoć koja se u pokušaju da se odgovori na ovo pitanje može dati, jeste sledeća: ako dovoljno volite prirodu, putovanja i avanture (ne moraju to biti nekakve velike i "prave" avanture - ovde spadaju i ona sitna, svakodnevna iskakanja iz kolotečine koja su, šta god bila, za vas nasušna potreba i znak nepristajanja na monotoniju svakodnevice, a za okolinu u boljem slučaju znak vašeg nerazumnog buntovništva ili gnjecavo-nepopravljive romantičnosti, a u lošijem slučaju znak vašeg narušenog psihičkog zdravlja ;) - ako dakle sve to dovoljno volite da ste i do sada bili rado spremni da za lep vidik, šetnju po netaknutom snegu ili uživanje u letnjoj noći na nekom neočekivanom mestu, podnesete određenu dozu neudobnosti ili napora - onda je i cikloturing stvar za vas.

A ako vam ne smeta da prespavate u šatoru ili u planinarskom domu sa dvadesetoro drugih u istoj sobi, ako ne gubite (potpuno ;) živce i ne očajavate (duboko ;) kada kisnete, ili kada vas prži sunce, ili kada lutate i tražite put, i ako posle svega toga samo jedan trenutak - tokom koga izbijate na široki vidik, otkrivate novu dolinu, novu bistru vodu ili novu bistru dušu nekog gorštaka - može ne samo da vam isplati sve prethodne nezgodacije nego i da vas onako mokre, ispržene ili zalutale ostavi okamenjeno-zagušenim u strahovitom duhovnom i emotivnom plusu - onda je i fribajking stvar za vas :)

Iz ovoga gore sledi i ovo: ako ste već planinar, fribajking je po svemu što podrazumeva sasvim sigurno stvar za vas. To je isto ono što ste do sada radili i voleli, samo uz nešto više cevki, točkova i žica koje vam omogućavaju da pređete veća rastojanja i daju vam mogućnost da na nov način osetite prostor i put koji ga kroti.

A ako ništa od ovoga još niste radili i ne znate da li biste to voleli, nema razloga za, ovaj, očajavanje :) Velike su šanse da je guduranje ono što vam nedostaje u životu, jer iskonska potreba za kontaktom sa "dubokom" prirodom postoji u svakom od nas i jeste jedna od osnovnih potreba svakoga od nas, bez obzira koliko bila zatrpana načinom života, obavezama, navikama ili ambicijama. Probajte, i uverićete se.

Razumno planiranje

Ako niste AFS-ovac, sa Đurđevića Tare se na Durmitor nećete popeti za trideset minuta nego za tri sata. Pa šta? Ukalkulišite tu činjenicu u svoj dnevni plan i ostavite još i nešto rezerve, tako da na vreme stignete na mesto na kome ste planirali spavanje. (Ako sa sobom nosite šator i hranu, u principu vam ne mora biti važno čak ni to). A kad budete krenuli uzbrdo, radite to na-teh-na-neh (u prevodu sa jezika Čiroki indijanaca: natenane). Niko vas neće juriti, pa samo mirno i po svojoj meri: ručajte, odmarajte se u hladu, zaustavljajte se da fotografišete...

Naravno da je za put na/po Durmitoru i sličnim visokim planinama potrebno i određeno planinarsko iskustvo. I naravno da ako ste pre toga išli samo do Avale i sličnih piknik-mesta (da se ljubitelji Avale ne naljute: "piknik" samo u smislu vremenskih i terenskih uslova, inače je to divno mesto) nije pametno kretati na ozbiljniju planinu bez nekog iskusnijeg u ekipi. No ovde govorimo samo o fizičkom aspektu pedaliranja i o tome da biste, što se toga tiče, mogli da se uputite čak i na Durmitor ako to poželite.

Odgovarajuće društvo

Ako vam je za uspon na Avalu potrebno trideset i više minuta uz nekoliko pauza, a krenuli ste na Durmitor sa AFS, prilično-AFS ili skoro-pa-AFS družinom čijim je članovima od navodnog uživanja u okolini mnogo važnije da jedan drugog satru a da usput i vama kao novajliji pokažu gde vam je mesto, onda su vam muka i stres zagarantovani. Dodajte tu nelagodnost i grižu savesti što takvi momci (i devojke, ako ste baš totalni baksuz ;) moraju da čekaju poluugušenog sporaća kakav ste vi - i rezultat lako može biti bacanje bicikla u podrum i završetak vaše cikloturing karijere pre nego što je i počela. Zato se pre polaska na put sa nekim potrudite da ga upoznate na nekoj lokalnoj vožnji. Ako od putovanja očekujete opušteno uživanje u pejzažima, brčkanje u svakom usputnom potoku i zastajanje na svakoj lepoj livadi, a vaš potencijalni saputnik ne diže pogled sa brzinomera i priča samo o delovima, o podmazivanju lanca i o tome kako je sklopio svoj bicikl - za putovanje možda treba da potražite drugo društvo. (Važi naravno i obratno: oni koji vole brzo da voze teško da će uživati u vožnji sa nekim turistom koji je na sasvim drugoj talasno-kondicionoj dužini. Ali takvi imaju dovoljno iskustva, i ova činjenica im je ionako već odavno poznata.)

Sa druge strane, ljudi među kojima ćete se osećati opušteno - bilo zbog toga što su u sličnoj snazi i kondiciji kao i vi, bilo zato što su raspoloženi za malo prijateljskog turinga a ne za satiranje saputnika - jesu društvo koje će vas povući daleko preko granice za koju ste mislili da ste sposobni. Krenite na neke kraće lokalne vožnje, onda kada se vidi da će to biti lagano iskustvo, upoznajte se sa drugima, i konačno ćete naći klapu po svojoj meri. I fizičkoj i duhovnoj. Jedan od glavnih razloga postojanja FreeBiking sajta i mejling-liste je upravo to, pa... počnite da tražite :)

Ovo pisanije je verovatno otišlo na desetu stranu od one koju biste očekivali s obzirom na njegov naslov ;) ali se nije bavilo rasporedom i taktikom treninga nego suštinom: u cikloturingu fizička kondicija nije najvažnija stvar. Trebalo bi da da ova izjava ne zvuči neozbiljno, s obzirom na sve što je rečeno gore.

Rezime: ako osećate da su putovanja biciklom ono što biste voleli da radite ali vas obeshrabruje sumnja u sopstvene mogućnosti, nemojte gubiti vreme - krenite, jer sa takvom željom već imate sve što vam je potrebno. A posle... Nekoliko putovanja sa srodnim dušama, i bićete spremni i za ekstreme. Onda vam preostaje samo još najvažnija stvar: da ne zaboravite kako vam je bilo na početku, jednom kada se u družini pojavi novajlija koji nervozno gricka usne i razrogačnih očiju ponavlja: "Ne znam kako ću ja uz ovo gore..."

Ako imate nešto da dodate na ovu temu, ako želite nešto da dopunite ili ispravite - izvolite.
Ako je vaše iskustvo zanimljivo zanimljivo ili od koristi drugima, na ovoj strani će se naći mesta za njega.