6. jul '99. Duhovi iz potopljene prošlosti i svetlo
u poslednji čas
Ujutro su me domaćini pitali zašto sam spavao u šatoru kad sam mogao da spavam i u kući ;) Razmenili smo adrese, dečaci su me ispratili do asfalta, mahnuo sam i krenuo.
Dotakosmo se prošlosti, i stare Tekije koja leži negde dole, ispod voda Đerdapskog jezera. Nije izgledalo da načinje retko načinjanu temu, nije izgledalo da mu treba vremena da se priseti - pričao mi je o njoj kao da je stalno samo o njoj i govorio. O tome kako su slate delegacije u Beograd, da mole i traže da se promeni nepromenjljivo, o tome kako je neverica trajala i onda kada je, 1964., voda došla do prvih kuća. O tome kako se i koliko patilo za njivama i livadama, za rodnim kućama, za crkvom, bolnicom, bioskopom, koji su ostali u dubini. Tadašnja Tekija imala je pet hiljada stanovnika, nova ima oko četiri i po. Nova nema bolnicu, bioskop, crkvu... stara je postala prestonica potopljene dunavske Atlantide, glavni grad carstva duhova, zatrpanog muljem. Prošle jeseni je nivo jezera zbog poplava u nekim zemljama bio spušten na izuzetno nisku kotu, i posle mnogo godina prve kuće su se mogle videti kroz tanki sloj vode. Meštani su se okupili na obali, gledajući prizor sa mešavinom zapanjenosti, radosti i užasa - onako kako bi neko gledao dragog pokojnika koji je odjednom krenuo da ustaje iz groba. Nisu znali da li žele da voda otkrije još više od onog što je uzela, ili žele da se što pre podigne i sakrije davno prežaljeno, da ne bi ponovo budilo stare, teškom mukom iskupljene, tuge. Zaprepastio me je. Shvatio sam da on baš i nije meštanin, bar ne ove nove Tekije. Još uvek je živeo u potopljenoj Tekiji, u kojoj je odrastao i proveo pola života. Ona je, uostalom, stalno i bila tu, stotinak metara niže: on je iz nje dolazio, i u nju se vratio kad smo se rastali. Iz svoje je kuće izašao, i stvari počeo da iznosi, kada je voda već bila na pragu. Za jednu noć sve je bilo gotovo. U kući je u maloj drvenoj škrinji ostao majčin zlatni nakit, dukati, lančići i prstenje - u žurbi i zbrci se toga nije setio. No, nije to bilo najgore (zlato je samo bilo vraćeno zemlji - ovaj kraj je poznat po tome što je mnogo koji turski ćup za dragocenostima spremno izronio na svetlo dana, povučen plugom ili oštricom motike). Ali dok je iznosio sto, voda je potopila detinjstvo; dok je iznosio orman, potopila je momačke dane; krevet nije uspeo da iznese i time je zapečatio svoju sudbinu: voda je nastavila živog da ga guta i kada je već bio daleko gore, na putu. Na kraju ga je potpuno pokrila, držeći ga pomoću tog kreveta, i mogao sam i posle trideset pet godina da na njemu osetim vonj onog prvog nanosa mulja u kome se zaglavio njegov život. U novoj Tekiji je bio samo prolaznik, gotovo isto koliko i ja; pomislio sam da on sigurno u sadašnju kuću i sadašnji krevet smešta krajem dana svoje umorno telo isto onako odsutno i rasejano kao što namernik spusti telo na krevet u mehani, dok mu duh živi tamo gde je sve svoje ostavio. Pozdravio sam se i nekako sve do izlaska iz mesta nisam želeo da pogledam niz padinu, ka onom mestu gde u dubini leže niska dukata i prazan krevet.
Odmaklo popodne je, rekao bih, najbolje doba dana za prolaženje ovim krajem. Usto, smer treba da bude od Kladova ka Milanovcu. Tada se očima ukazuje sva čarolija u igri reke, stena i neba. Sunce pada na vodu pod najboljim uglom, i izbija najviše plavetnila iz njenih dubina dok dan sazreva. Još malo kasnije, na jezerskom ogledalu počinju da se javljaju blistave iskre, ono se otapa u vatri sa neba. Srebro se lagano izdvaja na pučini, onda otiče ka obali, sakuplja se i hladi u limanima i rukavcima. U kasno popodne nema više nikakve razlike između vode koja obliva Sveti Stefan i vode koja se stiska uz kej u dalekom pristaništu Donjeg Milanovca.
Dvanaestak kilometara kroz Poreč proteklo je u mirnoj vožnji kroz
vrlo lepi, zatalasani predeo. Prolazeći ovuda konačno sam zadovoljio
svoju dugogodišnju radoznalost i želju da vidim kako izgleda mesto
koje me je toliko privlačilo na karti. I nisam bio razočaran. Ova
sjajna dolina je inače zimovalište ptica močvarica: pataka, crnih
liski, galebova, čaplji, gnjuraca, čak i malog kormorana. Od Klokočevca, a posebno od Miloševe Kule, put je počeo da se penje u razdeljak između Deli Jovana sa njegovim Crnim Vrhom (1135m), i ćutljive gromade Malog Krša. No u prijatnoj senci predvečerja lako sam pedalao uzbrdo. Prateći Crnajsku reku i uživajući i ovde u okolini, brzo sam stigao do Tande. Tamo sam morao da svratim do centra i za put na Stol pitam nekakvo pijano društvo od koga su me podilazili žmarci. Ali bili su jedini koje sam video posle dužeg bezuspešnog očekivanja da se pojavi još neko. Ipak sam doznao šta je trebalo: od Tande se put penje još 7km uzbrdo, i po izlasku na zaravan treba uhvatiti prvi asfalt na desno, potom drugi makadam na desno. Tako je i bilo, i oko osam sati sam već načeo onih završnih osam kilometara makadama do doma. Put se odmah u početku strmo peo, a potom mirno vijugao po prilično pitomom predelu iznad koga se uzdizala ogromna senka Stola. Sve se odvijalo prema planu - a onda sam, na izlasku iz sela Luka, promašio put. Srećom, stotinak metara dalje sam poželeo da proverim idem li dobrim pravcem, pa su me uputili na pravu stranu. Počelo je da me brine što ta "prava strana" nije izgledala tako, nego kao neka stranputica. Poslednju izbledelu planinarsku oznaku video sam davno, na prvoj kući u selu, i shvatio sam da me baš i ne očekuje "lep, uvaljan" (čitaj: jasno vidljiv) put - sada je to već bila samo staza koju sam zabrinuto sledio, pazeći da opet negde ne skrenem sa nje. Malo posle sela postala je suviše strma da bih dalje vozio a još malo kasnije, kad je osetila da se približava šumi, potpuno je podivljala i sasvim se propela uzbrdo. Sada je to bila kozja autostrada, pa je i guranje bicikla postalo teško; na svakih stotinak metara morao sam da stanem i uhvatim dah; na nekim mestima trebalo je skupljati snagu (počeo sam itekako da osećam pređenih 110 kilometara tog dana, a i već zaboravljeni Liškovac je iskoristio priliku da se javi u mišićima i podseti me da je još tamo;). Bilo je već oko devet sati, i padao je mrak; u svakom slučaju, u šumi je već bilo sasvim mračno. Bio sam još oko (valjda?) četiri kilometra daleko od doma, i napredovao sam užasno sporo: 3-4 kilometra na sat. Za dom sam znao da se nalazi u pustari - oko njega nema ničega, između njega i sela, koje je ostalo daleko dole, takođe nema ničega. Da se vratim? Pri pomisli na izgled puta koji sam već bio prevalio, ta varijanta mi je izlgedala mučnija nego nastavak u ono što sam pretpostavljao da me još čeka. Uostalom, kad je bal, nek' je bal, rekoh sebi - hajde da se izavanturišemo do kraja, kad smo već upali u ovo... Već sam čuo kako šuškaju i tapkaju noćna stvorenja, nastajalo je i vreme za bića koja se skrivaju u tajnim ćoškovima Istočne Srbije. Sve priče koje kolaju o ovom delu tamnog balkanskog vilajeta sada su lako izgledale verovatne: očekivao sam da svakog časa neki patuljak zakorači iz žbunja na stazu, da se neki vilenjak zasmeje sa grane nekog drveta, da se javi muzika koja muti razum, neki pokret koji će baciti čaroliju na mene. Čudno, donekle sam uživao u ludosti takvih mogućnosti, a za svaki slučaj sam čvršće stegao grickalicu za nokte u džepu. Bio sam rešen da bez žestokog grickanja ne dam na sebe. Još penjanja, guranja, penjanja, odmaranja, i učinilo mi se da se primičem izlasku iz šume. Laknulo mi je kad se pokazalo da je tako jer, iako je već bilo pola deset, napolju je bio dan u poređenju sa šumetinom iz koje sam izašao. I zaista, na čistom nebu se činilo da zvezde i ono malo jedva primetnog bledila sa zapada daju dovoljno... ne bih to nazvao svetlošću, "videlo" bi bio bolji izraz. Nešto što na neki čudan način sprečava mrak da potpuno zavlada; nešto što čarolijom vaja iz tmine konture drveća i stenja, i crta uzanu traku po kojoj se gazi; ne zna se odakle dolazi, sem ako ne potiče od malo noćnog purpura nebeskog svoda i sećanja na dnevno svetlo u očnim jabučicama, pomešanih sa treptanjem lanterni svitaca - to je videlo. Tako sam mogao da sečem noć bez previše posrtanja (nekako mi se nije sviđalo da upalim bateriju - razmišljao sam o tome ima li negde pasa, i činilo mi se da je bolje biti što manje vidljiv). Bio sam na visoravni i mogao sam povremeno i da zajašim bicikl; potom sam opet morao da silazim i pešačim kroz livade sa travama visokim do pojasa, sledeći uzane razdeljke koje je kroz njih prosecala staza. Postalo mi je jasno da ću zalutati - svaki čas sam nailazio na račvanja na kojima nisam mogao da odredim kuda treba krenuti. Uskoro sam se "orijentisao" uzdajući se samo u osećaj da krš na vrhu Stola, koji je virio sa leve strane, treba još da zaobilazim pre nego što se slika u mojoj glavi složi sa sećanjem na fotografije koje sam ranje viđao, i koje su bile snimljene iz doma. Ukoliko sam, zbog svog tog klizanja i posrtanja, mogao da se oslonim na merač, bilo je ostalo još ogromnih kilometar-dva do doma, kada konačno više nisam znao gde treba ići. Staza je opet krenula da se spušta naniže u novu mračnu šumu, bio sam na nekakvom prevoju sa koga su se, daleko dole prema Boru, za trenutak ukazala svetla nekog mesta i tako još više naglasila moju samoću ovde gore. Bilo je deset sati, bio sam umoran i posustale volje, bilo mi je dosta svega, i rešio sam da odmah podignem šator, uvučem se u njega i bacim u san. Tu ili na nekom drugom mestu, bilo je zaista svejedno. Za nevolju, mučila me je i gadna žeđ a pola bidona vode je trebalo da potraje do jutra. Ljutito sam šmrktao dok sam se vrteo po livadi i merkao gde ću se ulogoriti, misleći na to koliko sam blizu domu, a kako više nemam nikakvih šansi da ga napipam. Još par koraka kroz travu... i krajičak oka mi je bocnula svetlost koja je dolazila sa leve strane, kroz drveće i žbunje. Varala je, bila krhka, pojavljivala se i nestajala. Zvezda? - pomislio sam i pomerio se još malo, da bolje vidim. Sijalica! Nekih osam stotina metara, kilometar daleko - sijalica. Ah, poleteo sam stazom koja je - činilo mi se - išla pravo na tu stranu, i koja me je posle nekog vremena izneverila, leteo sam dalje drugom stazom, izneverila me je i ona, krenuo sam pravo ka svetlu koje se sada jasno videlo ne tražeći više bilo kakvu stazu, spustio se u potok, postavio bicikl u vodu, preskočio služeći se njime kao osloncem, izašao iz jendeka - i našao se sasvim blizu svetlu jedne jedine svetiljke koja je sada jasno otkrivala zanosne obline kamenog zdanja doma, niz čiji je jedan zid njena svetlost curila. U žurbi nisam stigao čestito ni da se uplašim od pomisli na psa (pse?) koji je možda sa prvim mrakom pušten sa lanca. Konačno sam bio pred vratima. Zaključanim doduše. Sa šalonima navučenim na prozore, bez i jednog svetla i zvuka iznutra, izgledalo je da nikoga i nema unutra. No ispred je bila česma, i u poređenju sa perspektivama od pre samo pola sata, izvesnost spavanja u šatoru ispred doma sada je izgledala kao boravak u luksuznom hotelu. Odlučio sam da ipak pokucam nekoliko puta, potom sam, bogami, malo i zalupao. Rezultat je bilo sanjivo tapkanje, uskoro i podizanje reze na vratima, iza kojih se promolilo lice žene. Pretpostavljam da je trebalo imati čvrste živce da bi se u pola jedanaest uveče podneo susret sa jednim izbečenim licem koje sikće: "Prenoćište? Prenoćište?" ;) Utoliko pre što se posle pokazalo da je domareva žena (to je bila ona) bila tu samo sa svojim malim sinom... Šta reći o osećaju koji se ima kada se posle svih mrakova, lutanja i samoće ovog sveta, konačno sedi u trpezariji, pije hladno pivo, i razmišlja o čistoj posteljini i u udobnom krevetu koji čekaju gore, u belo okrečenoj sobici na spratu? Hm... šta tu pa ima mnogo da se priča ;) Laku mi, laku, ah laku, lakulaku noć! :)
|
|||||||||||||||||||||
