7.jul '99.

Skakač u debelom hladu i iznenadni napad administracije
Stol - Borsko jezero (38km)

Jutro je bilo divno. Do kraja sam ga potrošio budeći se lagano, lagano slušajući zvuke ptica, cvrčaka i laganog poslovanja po kuhinji. Visokom travom obrasli vidik sa mog prozora odmah je upijao sve to - uz mek odjek pada, tonovi su nestajali u žutozelenoj protoplazmi tišine. Lagano sam ustao, lagano doručkovao, lagano sedeo za stolom ispred doma. Uživao u laganom pogledu na livade, šumu i liticu Stola koja se lagano uzdizala ispred mene.

Litica je omiljena zabava alpinista. Na karti u domu ubeleženi su svi penjački smerovi, ima ih dosta, i svaki ima ime. Neka su baš zanimljiva: "Nirvana", "Rođački smer", "Deda-Aleksin smer" (heheh...)

Dom na Stolu

Zadnja guma je bila probušena... Jedan trn se prošle večeri bio zabio u nju - verovatno nadomak doma, jer tada nisam ništa primetio. Ponovo sam, dakle, imao sreće: guma je izdržala tačno dokle je trebalo. Sledovalo joj je krpljenje (rezervnih više nisam imao), no to nije bilo strašno: problem je bio kako je napumpati. Sa malo nade upitao sam domara (beše izrana došao iz sela) imaju li tu nekakvu pumpičicu. Naravno imali su, jednu prekrasnu, očaravajuću, šarmantnu nožnu pumpu za auto sa manometrom :) Živele unutrašnje gume za bicikl sa automobilskim ventilima, drugi put!

Noćenje sam platio 30 dinara (2.6 DM). Nisam imao kod sebe planinarsku knjižicu, inače bi bilo 25 ;)

E posle je već bilo vreme i da se krene. Za vreme doručka sam razmišljao da li da se zaputim sve do planinarskog doma na Beljanici, ali sam se posle lomatanja i uzbuđenja od prethodne večeri ipak odlučio za odmor pored Borskog jezera. Već se, uostalom, bilo primaklo podne, a od jezera do sela Strmostena (pored koga se dom nalazi) trebalo je bez rezervne gume i pumpe preći 50 kilometara, većim delom šumskim putevima i bez ucrtanih naselja na karti.

Stol, put, jutro

Stol... u stvari praznična trpeza :)

Tako sam bez žurbe krenuo preko visoravni, ovog puta uživajući u pejzažu. Makadamski put me je brzo poveo naniže, i dva i po kilometra od doma našao sam se na raskrsnici sa nečim što je nekada bilo asfaltni put a sada liči na još jedan komad makadama. Tu sam skrenuo desno (u domu su mi sve detaljno objasnili) i posle još jednog kilometra izašao na dobar asfalt koji od Majdanpeka vodi ka Boru.  


Završni uspon do doma na Stolu bio bi lakši sa ove strane (što ni izdaleka ne znači da bi bio lak). Bicikl opterećen bisagama verovatno bi se morao gurati na otprilike polovini od onih 2,5km, mada za izuzetno ambiciozne i spremne ni ovo nije nesavladiv komad. Međutim ako se na planinu penje sa ove, borske strane, od sela Krivelj do početka makadamskog finiša mora se savladati paklen asfaltni uspon, mnogo teži nego što je onaj na suprotnoj strani, od Klokočevca do Luka. Kad se sve sabere i oduzme, na ćubu Stola nema lakog izlaska - sa obe strane je podjednako teško dokopati se svoje flaše piva u domu. No boravak na ovom mestu zaista je vredan svakog napora i preporuka je: planirati dovoljno vremena i obavezno se popeti gore.

 

Na asfaltu sam okrenuo levo, ka Boru. Pre nego što se krene, treba malo vremena posvetiti pogledu udesno: na toj strani se prema Gornjanu pruža prekrasna dolina, omeđena s leva stenovitim grebenom Velikog Krša (1148 mnv), a s desna Stolom i Malim kršem (929 mnv). Bio je to jedan od najlepših prizora na ovom putovanju.

 

 Stol - pogled ka Gornjanu

Krivelj, siesta

Posle kratke uzbrdice počeo je strm, strm spust dug 7 kilometara, kroz sjajne predele, sve do Krivelja. Bilo je divno silaziti ovuda ali kao što rekoh, za penjanje treba stisnuti zube (nespornu prednost ovde imaju bajkeri sa socijalnim, tj. zamenjljivim zubima). Krivelj je malo mesto, ali u centru ima dve kafane, pa još i treću u Domu penzionera. Tu se u hladovini starih lipa i kestenova igrao šah, a dva stola sa igračima i kibicerima, sa buketima kariranih košulja i majica sa bretelama, sa štapovima, kačketima na glavama, sa žilavim i preplanulim rukama koje pomeraju figure, bili su prizor kao preslikan iz grčkih ili sicilijanskih sela u kojima se svakodnevno upražnjava umetnost mirnog putovanja kroz dan ka večeri. Krivelj je bio neočekivani poklon - naprosto sam i sâm morao da sednem ovde i upijam atmosferu neko vreme.

U vezi sa Kriveljom ipak ima i jedna nezgodacija: mesto se nalazi u rupi, iz koje se potom treba izvlačiti strmim usponom dugim skoro 5km. Posle se oko 2km ide nizbrdo, onda 1km uzbrdo, i konačno se silazi u centar Bora - na 21. kilometru od doma na Stolu.

Bor sam, posle lepote Dunava i planina, doživeo kao sublimiranu depresiju u tri dimenzije: radničke straćare na ulazu u grad, ogromna brda jalovine prošarana zelenim, crvenim i crnim, otrovno izgledajućim pegama na koje se pogled nasuče odakle god da se gleda (pa i iz samog centra), prašina popadala po fasadama i drveću, prašnjavi ljudi prašnjavih lica koja se s mukom probijaju kroz prašnjavo popodne i kroz stalni, svuda prisutni i sveprožimajući, zavijajući visoki ton konvejera na kopu. Kada se u mraku stišaju drugi zvuci, ovaj otegnuti jauk se mogao čuti čak i na Borskom jezeru. Prelazio je preko brda i padao po vodi - glas ranjene utrobe zemlje.

Nekome je palo na pamet da se u (zapuštenom) gradskom parku izlože eksponati vezani za rudnike i rudarstvo. Ima tu par malih, veselih, žutih lokomotiva i vagona, ali ostatak - plavo obojene prese, crveni električni transformatori, zelene livačke kokile - samo produbljuju osećaj teskobe ne dajući oku da se negde odmori i pobegne od metala i sudbine rudarskog grada. "Oaza metala" - ponovo sam se setio te table u Majilovcu.

Do Borskog jezera ima petnaestak kilometara. Prethodno se prolazi kroz Brestovačku banju i njen hotel sa lepom terasom. Na jezeru je lep kamp sa odličnom atmosferom, sa toplom vodom za tuširanje (3 dinara - 0.25DM ;) i sa recepcionerkom poznih godina koja obožava administraciju. Postupak prijavljivanja traje desetak minuta, a počinje vađenjem ogromne knjižurine koja podseća na školski dnevnik i od krajnje leve ivice leve strane do krajnje desne ivice desne strane ima zastrašujuće velik broj polja za upis neizrecivo važnih podataka. Tu se onda smrtonosno lagano upisuju ime i prezime gosta, zanimanje, broj cipela, polni status i seksualne preference, omiljena boja, omiljeni glumac i glumica...

Borsko jezero

Procedura se prekida svaki put kad se recepcionerka zapriča sa nekim poznatim (a njih je toliko da na recepciji postoji klub-garnitura za sedenje). Posle toga sledi isto toliko brzo pisanje priznanice za uredno izmirenu obavezu isplate novčanog dugovanja od strane korisnika jednokratne usluge spavanja u kampu upravi kampa kao davacu iste usluge, a koja se finansijska obaveza isplaćuje u gotovom novcu i to: 17dinara (1.5 DM) za noćenje, plus dva dinara (0.18 DM) boravišne takse (uredno upisano kao posebna stavka). Onda treba potpisati onu zastrašujuću knjigu u njenom jedinom nepopunjenom polju (ŽVRLJ!) i priznanicu (ŽVRLJ!!!).

Eto tako... ako se ispred zatekne još dvoje pridošlica, stvar će se otegnuti na gotovo pola sata. Osećaj koji sam imao kad sam na kraju stegao u ruku priznanicu bio je uporediv sa onim kad su mi svojevremeno uručili diplomu fakulteta ;) No da ne grešim dušu, i recepcionerka i njen muž su privatno sasvim ljubazni ljudi.

Nakon što sam postavio šator i uselio se u njega, vratio sam se do recepcije da iskoristim blagodet tuša. Dobio sam priznanicu na iznos od tri dinara (0.27 DM) kojom se potvrđuje da sam kao korisnik usluge tuširanja toplom vodom uredno isplatio novčanu nadoknadu upravi kampa kao davaocu usluge. Ovim sam stekao pravo na dobijanje ključa kojim sam kao korisnik usluge otvorio vrata prostorije za pružanje usluge, odmah iza prostorija davaoca usluge (tačna adresa data na dnu računa).

Posle toplo-tekuće uživancije ostalo je samo još da se javim kući, pa sam bio slobodan kao ptica na grani. Telefonirao sam sa recepcije i platio dva dinara (0.18 DM), za šta sam dobio urednu priznanicu.