Muzej voštanih senki
Užice - Kremna - Mokra Gora (52 km)          mapa, profil visina

Iz Beograda smo krenuli kasnim noćnim (ili ranim jutarnjim, kako god) vozom, u 03h. Zbog nekih nerasvetljenih razloga redovno mi se dešava da se pred ovakva putovanja pakujem do jedan ili dva sata noću, da bih potom ustajao i teturao na put u šest ujutro. Ovog puta sam konačno uspeo da spojim pripremu i polazak na put, i nisam morao da brinem o prekratkom spavanju: spavanja naime nije ni bilo, osim ono malo dremuckanja u vozu.

Našli smo se na gotovo pustoj železničkoj stanici - dve izbečene senke na zaspalom peronu. Smestili smo se u poslednji vagon, skinuli prtljag sa bicikala i ubacili ih na hodnik kod poslednjih vrata. Putnika je bilo malo, kondukter nije ni pomenuo naša pedarala. U Užicu smo bili oko sedam sati ujutru, i pre pravog starta ostalo je još samo da se ponovo namontiramo. U mom slučaju je to značilo stavljanje bisaga i šatora odozgo, a u Ljubinom zidanje impresivne kule od bisaga, kesa, rančeva i tajanstvenih zamotuljaka. Raspitali smo se kako da napipamo početak trase ćire, i krenuli.

Na izlasku iz stanice treba skrenuti levo i slediti put uz reku. Posle nekoliko stotina metara, kad se prođe plaža i preko mosta pređe na suprotnu obalu, nailazi se na uzani klanac čijom desnom stranom vodi asfaltni puteljak prilepljen uz krš. Ubrzo se dolazi pod stari most, na koga onda treba izaći strmim kamenim stepenicama, i to je to: gore je bila naša staza. Strepeli smo šta ćemo ugledati kad se popnemo tamo. Iako sam od Nade čuo da je podloga na trasi dovoljno dobra i za bicikl, pitao sam se da li će procena pešaka, naviklog na svakakva bespuća, biti tačna. Ni najmanje mi se nije sviđala pomisao na put od sedamdeset i kusur kilometara po nekoj rastresitoj podlozi u kojoj ćemo se zaglavljivati na svakom koraku.



Atraktivno od samog početka
 Nije bilo razloga za strah: iza poslednjeg stepenika nas je čekala uzana traka prekrivena dobro uvaljanim tucanikom. Trebalo je krenuti desno (levo se, ka stanici, ionako nije moglo, jer su pragovi na mostu bili poskidani - ostala je samo njegova uzana metalna konstrukcija). Malo dalje već nas je čekao prvi kratki tunel, a iza njega novi most preko koga se moglo preći po pristojno širokoj traci od čeličnog lima. Okolina je delovala sasvim divlje i bili smo iznenađeni što nalazimo ovako krševit kraj, samoću i "debeli" planinski ambijent na samo petstotinak metara od centra Užica. Bilo je pravo čudo kako se toliki grad brzo topio i nestao kad smo krenuli od stanice na ovamo.

Tako su od samog početka, takoreći od prvog metra našeg puta, počele da se dešavaju lepe stvari. Ušli smo u tesni klanac reke Đetinje, po čijem je jednom boku krivudala i provlačila se kroz tunele naša staza. Sa vrha stene koja dominira ulaskom u klanac zamišljeno su nas posmatrale zidine srednjevekovnog užičkog grada, okrnjene vremenom ali i jutarnjom maglom i hladnoćom koje tek behu počele da uzmiču. Oštre ivice ruševina zaparale su malo potom nisko tamno nebo, i uz jedno bolno i vetrovito "vuuhhh", kroz ranu je na nas kapnuo prvi sunčani zrak.

Kad smo presekli i poslednji putić koji je molio da se njime vratimo u civilizaciju, ostali smo sami sa stenama i brzacima ispod sebe. Beše tu jedna stara i tajanstvena mala brana od klesanih kamenih blokova, iza koje je počinjalo isto tako tajanstveno jezerce obraslo gustim zelenilom. Staza i rečica su se nadmudrivali i preplitali, budno motreći jedno na drugo u teškoj borbi za ono malo prostora koga je tu bilo. Ništa u toj igri nije bilo konačno, a svaki je prolaznik hteo-nehteo morao biti uvučen u nju. Tako smo se i mi, obišavši oko još jedne velike stene i uvereni da smo jezerce ostavili za sobom, obreli na drugom kraju te okovima za kratko umirene vode.

Oko pet kilometara od starta Đetinja se već bila pripitomila i stala da teče bez pljuska i vlažnog štropota. Puzala bi za svojim poslom neprimetno, u potaji lizala i varila svoje kamenove i mahovine, vraćajući radoznalom pogledu gluvo svetlo umesto lica - da joj kretnje nisu odavali titraji i odblesci sa sve čistijeg neba. Tako se ipak videlo kako toči kroz korenje kao oslobođena živa, dajući svetu nestalno i varljivo ogledalo u čijem su se plitkom odrazu za jedan neoprezni trenutak mogli izgubiti čitavi svetovi. Ali bauljajući kroz džunglu svetlosti i senki, naišli smo malo dalje na mesto na kome se uzana livada naslanjala na taj sjajni metal, i gde je na suprotnoj obali litica bila jača od magije živinog ogledala. Ono što je izgledalo kao vlasnik svega, jer je svemu uzimalo lik, bilo je tu izliveno u poslušni lagani luk. Moćni zid se nadneo nad vodu, poprskan onim hrabrim žbunjem koje se ne plaši ni stene, ni visine, ni čarolije, a na vrhu taj zid beše opervažen šumom kao krunom. Teško je bilo proći ovuda a da se ne zastane i ne proboravi na zelenoj liniji koja izvire iz puta i uvire u vodu, u pobeđenu vodu koja kipi iz sunca i ćutke obliva liticu, liticu koja pliva na vodi i urasta u šumu. Gospodari i robovi, međusobno su se pridržavali i hranili, jedno su od drugog zavisili, i nijedno od njih samo za sebe ne bi moglo postojati.

Na islasku iz klanca su Stapari, jedna od nekadašnjih stanica ćire. Stanična zgradica je još uvek tamo - kiše, snegovi i sunca još joj nisu sasvim sprali ime. Stanica-starica i njeno ime stoje tako usred livade, kao da su odnekuda nekom grdnom bujicom naneti i nasukani na sprud okopnelih šina, među kokoške i piliće sadašnjih stanara. Ko ne brine da li će takva neka bujica opet naići da melje sudbine i otapa gvožđa, može nedaleko od stanice baš lepo da zakampuje kamperski kamp i da prekampuje kamperoznu noć.

Malo posle dvanaestog kilometra naišli smo na mesto na kome smo privremeno morali da napustimo našu stazu: iznad nas se uzdigla brana Vrutci koja je podignuta upravo na trasi, a istoimeno jezero zauvek je u svojoj vodi sakrilo stope parnjača. Da ćira i dalje prolazi ovuda, bilo bi to sigurno najatraktivnije parče puta, sa svim tim ribama i podvodnim rastinjem sa one strane prozora. Do vrha brane čekao nas je strm uspon makadamskim putem, a nagrada je bila prelaz preko njenih moćnih ramena. Vozili smo po uskoj ograđenoj liniji, telima osećali i držali pritisak ogromne mase jezera (kakva odgovornost) koje se s leva izležavalo na suncu.



Pogled unazad
Put koji se vidi u pozadini, vodi u obližnje selo. Mi smo se do brane popeli iz one rupe između dva brda, levo.


Bilo je uokvireno borovim šumama i livadama, iznad jednog njegovog rukavca je u toploj izmaglici stražario borovi rt kakvog se ne bi postidela ni jezera na Aljasci. Sa desne strane se iza ograde pružao ambis omeđen gipkim i snažnim betonskim lukom brane. Na ivici tog ambisa lebdeli smo mi - dve srećne muve na ogromnom sivom zidu.

Posle brane trebalo je preći još oko tri kilometra uspona, doduše manje strmog i asfaltiranog. Na izmaku prvog kilometra, na pustom i oglodanom mestu sa koga se skoro čitavo jezero može spakovati u jedan zabrinuti pogled (šta ga drži sada kad mi nismo dole?), pored puta samuje drvena nadstrešnica koja zaklanja i štiti jednostavni drveni triptih. Njegova srednja ploča kazuje:
"Nedaleko odavde, na ovom mestu pod brijegom, bijaše manastir Rujno sa štamparijom. Trudom i podrškom monaha Teodosija u Vrutcima je 1537. godine objavljeno Četvorojevanđelje, prva knjiga štampana u Srbiji."

Kad se ispne na vrh uzbrdice i ostavi za sobom pomen na pregnuće monaha Teodosija, nailazi se na lep spust koji traje sve do malo više od šest kilometara udaljene Bioske. Tamo smo se vratili na trasu: posle izlaska iz mesta, tamo gde kameni most odvodi put ulevo a desno iz brda proviruje tunel, treba skrenuti na kratku strmu stazu. Ona se penje iznad tunela, do već dobro poznate trake prekrivene tucanikom.



Nadomak Kremana: mali kameni lepotan kome retko ko dođe u goste. Odmah posle njega je usek, jedan od brojnih minijaturnih klanaca kroz koje smo sa uživanjem prolazili. Zbog svih tih tunelčića, mostića i džepnih kanjona Kolorada, često smo imali utisak da se vozimo po nekim čudom uvećanoj maketi železnice, sa brdima od gipsa i šinama koje preko i kroz njih vijugaju na najmaštovitije načine. Kad smo kasnije stigli na "osmicu", postali smo potpuno ubeđeni u to...
  

Nadalje se može uživati u još jednoj klisuri i u borovima (nikad dosta toga) a kada iz krša, sa uzanog kamenog mosta, pukne divan vidik na livade zagibane nežno kao kora od gibanice i na pitomine zapitane crvenim krovovima kao pita višnjama - znači da su Kremna blizu, a stomak prazan. Skrcali smo bili već osamnest tunela, pride i sve ostalo što smo imali umotano, zamotano, za zubiće namenjeno. Do Kremana se trebalo još malo spuštati kroz nepregledna krčanja creva, na kraju kratko i penjati kroz raskošne, nežno zatalasane zazubice. Na kraju smo iz intimnosti brda i praznih želudaca izašli pravo na magistralu, pred prodavnice pune divnih organskih materija u dirljivim pakovanjima i uzbudljivim agregatnim stanjima.


Asfalt je ovog puta bio taj koji je zarobio još jednu stanicu. "Kremna" mucala su plašljiva crna slova na zbunjenoj kućici koja se ni posle toliko vremena ne snalazi uz prometnu, sivu, glatku traku koja ne trpi šine i ne donosi dimove parnjača. Oko kilometar dalje, odmah iza raskrsnice na kojoj se odvaja put za Bajinu Baštu, iz asfalta se ulevo i nakoso ponovo otrgla bar naša trasa, kad već nije mogla čitava stanica.

Narednih par kilometara ćira je jahao veselim otvorenim i zatalasanim postorom, preko livada i između prostranih imanja sa kućama koje kao da ne mare za zakone i bon-ton graditeljstva. Umesto toga se predaju igri sa brežuljcima, strčeći iz svojih prostranih zelenih temelja bekrijaški nahero i nakrivo, kako već koje brdašce zaište. Oseća se da je u blizini selo Šljivovica - u njegovom pravcu je džilitanje odžaka i krovova sve veće. No u ovom veselom i naćeflejisanom vilajetu i tucanik na trasi je pripit i veselo rastresit, tako da je vožnja bila prilično teška sve do pred samu stanicu Šargan-Vitasi.

A na toj stanici, na travnatoj poljani pritisnutoj ogromnom senkom Šargana, ispod par divnih i moćnih starih krošnji, uzaludno stoji još jedna romantična stanična zgradica. Pusta i prazna, bez prozora i bez vrata, na jedvite jade uspeva da ne zaboravi svoje ime."Šargan-Vitasi, Šargan-Vitasi", iskrzano ponavlja po čitav dan i noć, na ćirilici i latinici, sebi i svakome ko se zadesi tu. Bar će za nju biti boljih dana: na tom mestu će počinjati komad pruge kojim će ponovo huktati ćira. Onog popodneva kad smo stigli tamo, na ledini su već ležale sjajno-crne gomile zavrtanja i stega za šine, pa onda same šine, a iz velikog kamiona su upravo iskrcavali jogunaste debeljuškaste pragove. "Šargan-Vitasi!", cičala je stanica oduševljeno, gledajući kako se oko nje opet gomila dobro poznati nakit iz lepe mladosti.



Šargan-Vitasi, Šargan-Vitasi!
Upustili smo se u razgovor sa mešterima od pruge i sa jednim komšijom, ne bi li smo saznali u kakvom je stanju najveća prepreka koju smo očekivali na našem putu, a koja je sada bila udaljena nepun kilometar. To što nas je brinulo bio je devetnaesti po redu tunel, ubedljivo najduža rupa na pruzi od Užica do Višegrada. Ima i ime: Aleksandar. Do na par dana pre polaska izgledalo je da od vožnje tuda neće biti ništa - Aca je godinama bio zarušen na jednom delu, tako da se kroz njega nije moglo.

Doduše, od prijatelja Neše Petronijevića sam čuo zanimljivu priču o tome kako je svojevremeno ušao unutra kroz nekakvu rupu u odronu i tako ipak uspeo da prođe na drugu stranu. No za nas sa biciklima je to bila slaba uteha, osim ako se ne bismo upustili u rasklapanje, unošenje delova, i ponovno sklapanje unutra (ovde sam Ljubi izrazio ozbiljne sumnje u pogledu šansi da se jedinstveni ručni rad Salkana Omerovića uspešno oponaša u mraku tunela). Ipak, pred sam polazak na put stigla je vest da je odron rasčišćen, i da je (ako je neko baš navalio ;) tunel opet moguće (ne)normalno proći.

Istu stvar su nam potvrdili i na licu mesta, ali još nismo znali šta da radimo: "Dugačak? 'Iiljadu šesto še'set metara, znam ga k'o zlu paru, u njemu ostavih lepu komadinu od dvaes' šes' godina života pružnog radnika", rekao nam je kilometar ranije čovek koga smo sreli u polju. Uh, uh... iz Beograda smo krenuli sa informacijom da je dug 1200 metara? "Jes', 'iljadu šesto, ja", potvrdili su nam radnici na stanici, vičući nam u uho da nadjačaju buku dizalice i pištanje "Šargan-Vitasi! Šargan-Vitasi!"."Ima vode i bara unutra, nije da nema", dodao je onaj komšija, "... ali ako nećete tuda, onda morate stazom kroz šumu, pa preko vr'a Šargana."

Bilo je već prošlo pet popodne, mrak i hladnoća su dolazili za sat i po; činilo mi se da je bolje da krenemo kroz tunel nego da se penjemo na ostatak skoro hiljadu metara visokog Šargana (stanica je na 810 mnm), i posle još tražimo trasu ćire na drugoj strani.

Mnogo jači motiv, moram da priznam, bila je radoznalost. Svi ostali tuneli na trasi su mnogo kraći: pedeset, sto metara u proseku, ima ih samo tri-četiri koji su dugački više stotina metara. Kopkalo me je kako izgleda polako ići gotovo dva kilometra kroz vlažnu i sirovu utrobu planine, i kakav je osećaj kada se posle ponovo izađe na svetlo dana?


Ulaz...
  Kad je film bio razviijen, na fotografiji se ukazalo ono što nismo odmah primetili: levo se iznad Ljubine glave vidi sićušna svetla tačka...

Ljuba je bio više raspoložen za prelazak preko planine, ali je odustao kad smo se primakli tunelu i kad nismo uspeli da nađemo ništa što bi ličilo na stazu koja obećava relativno bezbolan prelazak. Mora biti da je pomoglo i kad sam mu rekao da bar ne moramo da brinemo da li će naići voz ili bilo šta (ko) drugi - tunelom već godinama retko ko prolazi. Tako smo uzdahnuli, izvadili svetiljke, i primakli se ulazu kroz uzani šanac ispunjen blatom i barama u kojima se ogledala gusta šuma. Bacili smo pogled na brzinomere i zapamtili kilometražu, da bismo posle znali koliko nam je još ostalo do izlaza. Naježili smo se od studenog daha kojim nas je planina iznutra ošinula, pokušavajući da nas uplaši i otera nazad. Zaronili smo u mračnu čeljust.

Bili smo spremni na to da ćemo uglavnom gurati bicikle. No moglo se voziti, jedino je na početku jako kapalo; padala je prava kiša suza koje su mirisale na zemlju, na korenje planine i na tajanstvene prolaze, dok su tupo udarale po nama ili krzale gusti zadah memle. Poneka kap bi uspela da zapara tamu kratkim meteorskim sjajem, izgarajući pozajmljeno svetlo dana, posle čega je samo bivalo mračnije.

Posle stotinak metara, kad su mi se oči sasvim privikle na tamu i kad sam se uverio da se biciklom može relativno sigurno upravljati, prvi put sam umesto u slabašni otisak koji je moja "rudarska" svetiljka ostavljala na tlu, pogledao napred. I video kako nam se sa suprotne strane primiče sitno, bledožuto, još uvek daleko svetlo. Auto? Nismo znali da li da se radujemo ili da strepimo, stali smo. Ko to pokušava da autom prođe ovuda, možda prvi put za poslednjih nekoliko godina, i to baš sad kad smo i mi tu? A kamo zvuk motora?? Tišina je ležala između nas i već udaljenog i poluudavljenog kapanja vode. Tišina, i možda još malo konstantnog blagog šuma negde sa spoljašnje strane opne tunela - planina je nešto varila. Stali smo, svetlo se zaustavilo. Krenuli smo. Svetlo je počelo da podrhtava. Stali smo. Svetlo se umirilo.

Već je izgledalo da stvar traži oho-hozbiljan pristup, kad je najednom postalo jasno šta gledamo. A postalo je jasno i da smo tu stvar mogli videti još na samom ulazu u tunel, samo da nije bilo svetlosti dana koja nam je otupljivala vid: Aleksandar je svih svojih kilometar i šest stotina šezdeset metara dužine skucao u jednu jedinu pravu liniju. Ono u šta smo gledali, ono što je u mraku titralo u ritmu našeg drmusanja na sedištima bio je, tada više od kilometar i po udaljeni - izlaz.

Čuđenje je postepeno ustupilo mesto zaprepašćenju: nismo mogli da verujemo da nešto što izgleda tako blizu, može biti tako daleko. Gledali smo na brzinomere, mislili da je neka greška u pitanju, da tunel u kome se nalazimo još nije Aleksandar nego neki drugi, mnogo kraći... Otvor na izlazu je uvek izgledao kao da je nadomak ruke, najviše stotinu-dve metara udaljen. A ipak nam je iz minuta u minut izmicao, jednako nas varajući, ostajući nedostižan i ne uvećavajući se ni malo. Nismo mogli razabrati detalje na njemu - vide li se to svetle krošnje drveća ili komad neba, ili je to tamo naprosto reljef osvetljene stene? Šta god da je bilo, bilo je u ravnomernom crveno-žutom tonu; ako je tamo bilo drveća i neba, bili su spaljeni u rumenkastoj vatri optičke varke, ostavljajući samo pegave obrise sagorelih lunarnih kratera i mrtvih planinskih venaca. Taj daleki krug se u naglo proširenom mraku podigao u visine naše vrtoglavice, i mi smo nad glavama konačno gledali sitni, puni mesec. Onakav kakav se u zimskoj noći škrto nakači nad neku smrznutu planinu, smežuran i iskipeo od silne hladnoće. Pod njegovom neobjašnjivom težinom ponirali smo u začaranu snažnu tminu u kojoj su se naša besmislena svetla topila kao led na jeziku. Ne mogući više da izdržimo mračno lelujanje u koje nas je gurao taj titravi mesec, u neko doba smo se okrenuli ka ulazu, tražeći sa te strane malo čvrstog tla pod nogama. A ugledali smo onde još jedan mesec, samo neznatno veći. Bili smo nadomak sredine tunela, u blizini tačke na kojoj se dešavaju potkovani događaji.

Na ulazu u svaki tunel biva da dnevno svetlo uspeva da se sa putnikom ušunja unutra. Odbijajući se o glatke strane kamenja (tamo gde se nađu), cureći unutra sa žilom vode (tamo gde je ima), padajući kao fotonska prašina sa odeće, obuće i sjajnih metalnih delova, snalazeći se još i na neke nauci nepoznate načine, svetlo uspeva da postoji još stotinak metara od ulaza. Posle toga nastupa vreme u kome mrak natapa i izjeda sve, vreme u kome kroz razmicanje zidova u ogromno i zapanjujuće ništavilo polako prestaju da postoje i putnik i tunel. Bili smo odavno načeli taj deo i nalazili smo se u mračnom vilajetu velikom kao svet uzajmljen od nekoga, sa dva meseca na utrnulom nebu ispred i iza nas. Naše putovanje kroz tamu imalo je da traje godinama, ako se ikada i završi.

Kako smo došli nadomak izlaza, ne vredi se prisećati: ne može se budan kroz sredinu tunela. Na tom mestu svako će zaspati; mašinovođa tada ne zna kuda vozi, putnici zaborave kuda su i zašto krenuli. I u tom malom, neizlečivom trenutku koji će putnika u vozu, a onog na biciklu jašta i pogotovo, doživotno ostaviti u raskoraku i u tihoj zavadi sa spoljašnjim svetom - odlutaće misli, reči i dela kao trošarina za prolazak kroz dugačku oprljenu cev. Tuneli menjaju ljude, i ko god je tamo ušao nije isti izašao. Unutra je ostavio delić svog života, neprimetno ostrugan sa kazaljke sata. Ostavio pomisao na nešto. Ostavio želju za nečim. Ispustio delić razuma, potrošio nekoliko za crne dane čuvanih otkucaja srca. Od toga brašna će se onda ispeći, i nekom neimaru u snu javiti, slika o novom smelom tunelu kroz neku planinu.

Naravno da je zato i ovde bilo još nečega osim tame i hladnog strujanja noći iz špilja koje su nekada služile da se u njih sklanja od nailazećeg voza, a u koje je sada netragom i atlantidski propao čitav svet. Postojalo je to uznemirujuće blago godinama taloženo u ovom muzeju, plen iz džepova posetilaca izložen na hrapavim policama. Svaki od bezbrojnih prolazaka voza ostavio je trag, svaka od hiljada duša i sudbina što ih je voz proneo ovuda dodala je zrno u koru koja je debljala na zidovima. I kao što odžačar u dimnjaku četkom podiže stare tajne ukućana, tako smo i mi, prteći nevidelo dovoljno sporo, osećali da mreškamo ono što se tokom pola veka sakupilo i sačuvalo u tom zagaslom ognjištu u srcu planine. Iz nepojamnih crnih visina vlažno je kapao svaki pisak lokomotive, iz neizmernih gustih dubina odbijalo se još uvek dahtanje njene mašine dok se u tom uzanom brlogu urivala u zemlju. Budili smo ogromno skladište tuđih osećanja, tuđeg vremena - nekada dragocenog i usplahirenog trnja, a sada, bez mahnitih vlasnika, mirno poleglog žita na poljima prohladne tmine. Dvoje se poljubilo u neosvetljenom kupeu koji seče prazninu, i smola tog poljupca stvrdla se u izbočinu na koju ruka naleti kad se posrne. Neko nekoga nije voleo - beznadežna laž tog odnosa je još uvek visila u zagušljivom surogatu vazduha. Neko je na nekoga mislio - veo čežnje je ostao u tunelu. Neko je nešto rekao - reči su još plovile ispod dva sitna meseca, izobličene do neprepoznatljvosti tokom dugog traženja parnjaka u odgovorima koji nikada nisu došli, ili su bili dati kada su sagovornici već bili napolju. Nekoga koga je svetli kvadrat prozora jednom proneo ovuda, neko je čekao; grešna slast tog saznanja u kome je putnik uživao pala je na stenu i moglo se dlanom preći preko neravnina lica čiji je vlasnik verovao da je bilo budno i neprozirno za saputnike. A upravo tom trenutku nesvesti i male smrti bilo je isisano kroz prozor, i u ogromnoj kameri-opskuri bila je eksponirana fotografska ploča u četiri dimenzije.

... i izlaz

Ono što nadomak izlaza prvo izroni iz tame nije stvarno: senka na zidu nije senka, šara na tavanici nije odsjaj. To samo svetlucaju obrisi želje za nebom i danom, a iz pomućujućeg vrtloga tuđih života i tuđih uspomena cedi se sećanje na sebe i na ono što jesmo. Sve dok neprimetno, u jednom neuhvatljivom kada, prva prava svetlost ne uprede svoje konce među strune opsene. Ona najzad izvede teturavog putnika, obnevidelog od privida i zbilje, pod nebeski svod.

Kad smo već bili sigurni da ono što gledamo i ono preko čega se truckamo nisu fantazije nego stvarnost, naišli smo na deo na kome je vožnja postala nemoguća: iz polumraka je, na dužini od dvadesetak metara, sa poda štrčalo veliko, grubo kamenje. Bili smo na mestu onog doskorašnjeg odrona i tu se još nije moglo nesmetano proći. Žurno smo pregurali pedarala, nemajući ambicija da se zadržavamo i ispitujemo strpljenje tona kamenja i zemlje iznad nas. Došli smo do rama sa platnom na kome je bila naslikana šuma, i kročili u bleštavo sunčano popodne. Iako nam se činilo da je prošla večnost, satovi su pokazivali da smo unutra bili nešto više od dvadeset pet minuta. Kao da satovi mere vreme... šta li smo od sebe dali, ostavili tamo?

Ohrabrujuće smo ličili na naše fotografije iz ličnih karata (stali smo da proverimo) a jedina promena koju smo mogli da primetimo je bila na Salkanu. On je usled tunelskog sindroma čitavih pola sata posle izlaska bio skupi i nadmeni trkački "Colnago", sve dok se nije prizvao svesti i ponovo pretvorio u magarence kakvo je i pre bio.

Ulazak na šargansku "osmicu" i lagodna vožnja ka Mokroj Gori bili su naša nadnica za hvatanje u koštac sa Aleksandrom. Do ove tačke smo, naime, savladali sav uspon, i sada je ostalo samo da se spuštamo. I to, kako će se kasnije pokazati, ne samo na onih dvadesetak kilometara do Mokre Gore, nego sve do Višegrada - ukupno na više od četrdeset pet kilometara.

Kako je bilo na čuvenoj "osmici"? Predali smo se sjajnom krstarenju niz Šargan, po pustoj planini i pustoj trasi koja je vodila kroz fantastičnu borovu šumu i povremeno nudila divne daljine. Sve je bilo samo za nas, nama na raspolaganju: od serpentina koje smo mogli da vidimo ispod i iznad, preko mirisa borovine, do bogomdanih mesta za odmor ili kampovanje.



Mali ali tehničar: dobro, za ozbiljno putovanje bi bilo lepo imati superbrzi francuski TGV ili japanske "šinkansene", ali ti lebdeći snagatori i trkači mogu samo da sanjaju o ovakvom driblingu na malom prostoru :)

  

Ko to tamo natenaniše?
Na sredini one strane Šargana koja se spušta ka Mokroj Gori, iz šume se pomaljaju redovi serpentina. Iako uvek izgleda da će se od gornje za tren stići do donje, treba se pre toga voziti i voziti.

Putnici su ovde lako mogli da se bave legendarnom zabavom: iskakanjem iz vagona, šetnjom, branjem cveća, gledanjem u nebo, čačkanjem nosa, odvođenjem mlade u šumicu, potom ležernim silaženjem prečicom i čekanjem da voz već jednom naiđe...



U najlepšem delu šume:
kao stvoreno za kampovanje
Jedno od takvih mesta našli smo iza 23. tunela, par kilometara posle Aleksandra, i na isteku 39. kilometra od Užica. Kao šaka debeli, šišarkama ukrašeni tepih od borovih iglica, dolina koja se nazire kroz šumu, moćno drveće koje štiti od kiše ili sunca. Nismo odoleli, i ako već nismo prespavali, napravili smo ovde bar pauzu za ručak i izležavanje.

Tunela na "osmici" ima mnogo, izbrojali smo ih oko dvadeset od Vitasa do Mokre Gore. Većinom su bili kratki - kratkosilazni akcenti u našem ravnomernom sricanju puta kroz čarobnu šumu.

Kako poznati trasu ćire?

Najkraće: po mirnoći i pitomosti. Graditelji puteva mogu sebi da dopuste raskoš velikih uzbrdica i nizbrdica; oni mogu da zadaju jake udarce planinama i stenama, da primaju jake udarce od planina i stena. Mogu asfaltom, kamenom ili betonom da ispune gotovo svaki krater nastao ekspolozijom mine ili ujedom mašine.

Graditelji pruga (bar ovi naši ovde, gde se zupčasta železnica nikad nije primila) moraju visine i dubine da savladavaju strpljivo, laskajući brdima, mireći se sa urvinama, pregovarajući na svakom koraku sa prostorom i visinom. Da nije tako, zar bi postojala šarganska "osmica" - rezultat najvećeg diplomatskog napora u natezanju sa prirodom koji je čovek učinio u ovim krajevima?

Bilo je mesta na kojima je trebalo stati i razmisliti kuda dalje da se krene, jer se na njima trasa tokom četvrt veka gotovo izgubila pod zubom vremena ili među novim stazama potrebnim čoveku (koji se kao neverna duša brzo odrekne starog i traži novo i, kako se njemu čini, bolje). Na takvim mestima smo mogli da se oslonimo na prijateljski karakter leđa koja su nekada nosila šine. Tamo gde su od jednog nastajala dva naizgled jednaka puta, birali smo onaj koji se mirnije peo ili spuštao; tamo gde su tragovi tucanika bili već gotovo nestali ispod trave ili lišća, tražili smo ispred nas blago nagnutu liniju koja se useca u stenu, šumu ili livadu.

Ponekad smo se kilometrima peli, a uzbrdicu smo jedva mogli da primetimo. Trasa se diže od Užica (411 mnm) do Vitasa (810 mnm), potom se spušta do Višegrada (370 mnm). A sve to, uspon ili spust, uvek je tako blago da se gotovo i ne oseća, i često smo imali utisak da je uzana traka koja nas je nosila pravljena samo za razgledanje i uživanje. Oni koji su početkom veka trasirali prugu, uspeli su da je provedu kroz krševe, brda i planine tako da oni za nju kao da ne postoje. Teško je ne diviti se toj umetnosti kad se jednom shvati koliko je teško bilo na ovakvom terenu obezbediti naizgled jednostavnu šemu: blago naviše, onda blago naniže.

I zato se često nisam mogao osloboditi ove misli: kad bi železničari tokom ponovne izgradnje pruge od Kremana do Mokre Gore napravili uz nju još i neku uzanu stazicu, bila bi to verovatno najlepša biciklistička staza na Balkanu. Pa neka naplaćuju i ciklarinu (ili čak bi-ciklarinu), ne mari.

Brojte tunele...

Ako nekada krenete ovuda, brojte tunele. To je najsigurniji način da se orijentišete i da kasnije nekome objasnite gde se nalazi nešto što vam je privuklo pažnju.

A ako smo mi dobro brojali, samo od Užica do Mokre Gore, na malo više od pedeset kilometara trase, ima preko četrdeset tunela...

Ipak nije sve prošlo glatko do kraja: nešto posle ruševina jedine zgradice koju smo videli na "osmici" (valjda je to bila ona začarana stanica Jatari) i iza tunela na čijem ulazu stoji tabla sa brojem "45", naišli smo na srušen most. Jaruga je bila takva da bi se sa biciklima iz nje teško moglo izaći, i morali smo da se vraćamo. Tada smo shvatili signal koji nam je davao sveže probijeni zemljani put ispred "četrdeset petice": pred ulazom u tunel treba krenuti tim novim putem, da bi se već na sledećoj serpentini ponovo izašlo na trasu.

Uskoro smo ponovo naišli na sličnu situaciju, i trebalo je odlučiti šta da se radi. Ovog puta smo odmah krenuli tek probijenim putem, mada mi se čini da je taj bio napravljen samo radi bržeg silaska do izletišta "Bele vode". A fini prostor izletišta uređen je na jednom od potoka koji utiču u Rzav, na dnu šumovitog klanca u kome se završava i "osmica".Tako su se meštani par kilometara udaljene Mokre Gore potrudili da spremno dočekaju novu-staru prugu. Na izletištu nema (za sada?) ni jedne građevine, tu su samo žute drvene nadstrešnice sa stolovima i klupama, ozidano ognjište i uređen izvor - opet vrlo zgodno za kampovanje.

Odatle do Mokre Gore se može trasom ćire (ravnije, kao i uvek) ili asfaltom (na brdo pa niz brdo).

Kad smo stigli tamo, suton je već bio osvojio zemlju. Od lokalnog popa smo dobili dozvolu za noćenje u dvorištu crkve-brvnare, pa smo razapeli šator na travi pod šljivom, večerali na brzinu, i pred vlažnom hladnoćom utekli u tople vreće.