Pod teškim bremenom boja
Mokra Gora - Višegrad -Dubovo (51 km)        mapa, profil visina


Teško je bilo naterati se na izlazak u sumorno sivilo ranog jutra. Vlaga i hladnoća koje smo prethodne večeri ostavili ispred šatora i dalje su čekale tamo, jedino su umesto večernje tamne toelete bile odenule maglovito bledo, radno odelo. Za doručak su dobro izgrickale naše bicikle i pretvorile ih u izbalavljene metalne skelete koje je bilo neprijatno dodirnuti. No čim smo se spakovali, natovarili i krenuli, život je postao lepši. I ime Mokre Gore, koje smo tog jutra potpuno razumeli, zapamtili smo pre svega kao poetični uzlet narodne inspiracije.

Osim što ima lepo ime, Mokra Gora je i dugačka i raštrkana. Trebalo je preći još oko kilometar pre nego što smo stigli u centar, do par radnjica i pošte sakrivene u neupadljivoj kući. Na levoj strani, tačno preko puta pošte, poglede nam je privukla starinska zgrada u čijem je jednom visokom prozoru stajao natpis "Burek". Brzo smo se popeli uz nekoliko stepenika i ušli. Unutrašnjost sa visokom tavanicom bila je drvenim tezgama podeljena na prostrani deo za mušterije (mogla bi to biti čekaonica neke omanje stanice pa se sada pitam, nije li to i bila nekadašnja stanica ćire?) i na deo za prodavce. Na tezgama s leva bila je naslagana kolonijalna roba (sapunčići, metle, četke, plastični tanjirići i još sto čuda) a one desno su, uz dodatak jednog frižidera, predstavljale kombinaciju mesare, bakalnice, pekare i ugostiteljskog objekta za ispijanje piva s nogu. Uz sam prozor nalazila su se dva lonca u kojima se nešto krčkalo, i vruća para nas je odmah privukla k njima. U jednom su se kuvale viršle a u drugom pućkala pretopa, spremna da se u zamenu za šest dinara preseli u toplu lepinju i kapne u željne šake gladnog namernika.

Na trasu smo izašli strmim putićem koji se od spomenika i od škole peo u brdo, a onda smo se narednih dva i po kilometra truckali po slabo uvaljanom i mestimično u šiblje zaraslom tucaniku, kojim očigledno odavno niko nije prošao. Moglo se voziti, ali je ta podloga bila još mnogo neugodnija i napornija i od one u blizini Kremana. Zato smo prolazili kroz slikovit kraj, sa idiličnim imanjcima i očuvanim starim brvnarama na kamenim temeljima. Brdo po čijem smo se boku kretali izrastalo je u krš pred nama i iznad nas, i već smo videli veličanstvene čeljusti kanjona Belog Rzava kako se sa apetitom šire nad udaljenim zelenim vrhovima, spremne za slučaj da krenemo na tu stranu. A ustvari je to i trebalo da se desi, samo ne još. Planirali smo, naime, da se iz Višegrada vratimo ovamo, uz Beli Rzav planinskim putem uspnemo na Taru (do jezera Zaovine), a potom preko Mitrovca i Kremana vratimo u Užice.

Upravo kada je trasa ponovo postala dobra za vožnju i tek što smo presekli jedan makadamski put, naišli smo na nepremostivu prepreku: mostić sakriven u krošnjama drveća bio je oglodan do svojih rđom pokrivenih kostiju. Nije bilo pragova, ograde, niti bilo kakve staze preko njega, i moglo se preći samo hodajući po uzanim delovima konstrukcije, što je za nas sa biciklima bilo neizvodljivo. Zato smo se onim makadamom spustili u nedaleko selo Kotroman, i posle oko sedamsto metara izašli na magistralu. Pokazalo se da se i sama trasa malo iza mostića lepi uz asfalt i uz njega tiho i neupadljivo teče sve do posle Vardišta, kada će otići na suprotnu stranu kanjona Rzava.

Između Kotromana i Vardišta prošli smo obe carine. Među carinicima je bilo momaka iz okoline, koji su nam potvrdili da je moguće izaći do Zaovina - ali iz Vardišta. Ostavili smo ovu dilemu i brigu za kasnije, kad im bude vreme.

Nakon izlaska iz Vardišta i tik ispred mosta koji magistralu odvodi levo, preko Rzava, ponovo smo se popeli na trasu - i ponovo na kratko. Nekoliko stotina metara od asfalta, u fantastičnoj skrivenoj vangli na početku najatraktivnijeg dela kanjona Rzava, rečica je lenjo položila svoj "U" meandar na šljunkovitu pozornicu ispod visokog, strmog, golog, kamenog amfiteatra. Tu smo naišli na isti problem kao i pet-šest kilometara ranije: pred nama je bio most, ovog puta veći i duži, bez ijednog praga ili staze preko.

Naopačke: ovakvi "izvrnuti" mostovi su tipični za trasu. A i oglodanost je bila tipična.

Konstrukcija po kojoj je trebalo hodati bila je ovde dovoljno široka da se nogu pred nogu pređe na drugu stranu, pa smo ostavili bicikle i krenuli u izvidinicu. Na toj drugoj strani nas je odmah iza mosta dočekao u džunglu zarastao usek kojim su nekada prolazile šine. Sišli smo i do vode; mesto je uistinu bilo sjajno za kampovanje, ali na prelazak je trebalo zaboraviti.Ljuba je odustao od traženja načina za nastavak vožnje tuda, a ja sam se vratio do useka i krenuo u mučno probijanje kroz gusto spleteno granje. Kada sam posle stotinak metara konačno izašao na čistinu, utvrdio sam da se do tog mesta moglo doći i sa magistrale, livadom ;) Zbrka koju čini meandar Rzava učinila je da poverujemo kako je magistrala preko svog mosta otišla na levu obalu, a trasa preko svog na desnu; u stvari su oboje posle svih tih motanja i dalje bili na istoj, levoj strani reke. Tek malo dalje odatle je ćira konačno prelazio na onu stranu kanjona, odakle nas je njegov trag mamio tri meseca ranije.

Posle svega nam se ipak nije dalo da savladamo ovaj komad puta onako kako smo planirali. Popevši se u selo Oplave koje je iza useka leglo na travnati jezičak opkoljen rekom i asfaltom, saznao sam da su na sledećih četiri kilometra šanse za prolazak trasom neizvesne. Malo ko danas zalazi u ovaj deo kanjona, i nisam našao nekoga ko bi pouzdano mogao da kaže može li se tuda proći biciklom. Umesto toga čuo sam priče o srušenim ili očerupanim mostovima i o tunelima čiji su ulazi i izlazi zazidani da bi se u njima gajile pečurke. Zato smo se na kraju vratili na asfalt, podelivši ga sa retkim automobilima.

I mada smo bili pomalo razočarani, bilo je prijatno neko vreme sa puta posmatrati već dobro poznatu, uzanu svetlo-sivu traku. Čim je (neznano kako) savladala najuži, najdublji i najnepristupačniji deo na početku kanjona, pojavila se ispod nas i tekla stenom na onoj strani, pouzdana i neizbežna kao i voda iznad koje je vrludala.

Bilo je tiho. Vozili smo kroz talog ničijeg vremena, ničijom zemljom koja se pružala između dva godišnja doba. Zato što je na tom mestu sve stajalo i još se nije znalo šta će biti, kada će biti i da li će biti, zato što vetar i oblaci nisu mogli postojati u tom komadu sveta u kome još ništa nije bilo rešeno - zato je slabo sunce stalno lilo na njega preko rubova litica. To je sunce bilo uvek isto, ukočeni fosil žarkih dana, ali je još davalo toplotu i hranilo nam ruke i lica sećanjima na leto. Sve je oko nas mirovalo i čekalo nekoga ko će ponovo pokrenuti tok stvari.

A mi smo izgleda bili ti, i u tišini koja je do tada vladala lako smo mogli da čujemo tup odjek trčanja iza naših leđa. To je jesen konačno dolazila u ovaj uski procep na zemljinoj kori, kao lavina pokrenuta možda našim glasovima, možda truckanjem bicikala, ili ko zna već čime. Iznenađeni, i nehotice smo vozili brže. Osvrtao bih se kad me pogodi zvuk srušenog kamena ili pljusak u vodi. Video bih tada kako ta jesen koju smo prizvali juri za nama, šljapka rekom, stenje kad udari u most ili se zaglavi u tunelu. Zeleno je farbala u crveno-mrko-žuto, crtajući žito visoko u granama drveća.

Ponešto bi od te boje palo na stenje i po zemlji, kao kad moler, radeći na brzinu, zakači ragastov prozora. Kapalo je svuda, svakog trenutka bi neki grm zaplamteo pa bez zvuka eksplodirao u hladnoj vatri. Sve se krivilo i dahtalo pod rastržućim naponima uzmičućih i nadirućih, suprotstavljenih boja. I zar smo zaista mi pokrenuli sve to? Da - kao što je verovatno i svaki drugi prolaznik budnih i otvorenih očiju bio traženi prst koji će povući otponac. Možda je svakog jutra zeleno ponovo listalo preko juče u mrko sagorelog, možda je svakog podneva taj vilajet tonuo u novo isčekivanje izabranog, onoga ko će konačno i neizmenjivo odrediti vlasnika kanjona, i tako prekinuti pustošenja u borbi između mladosti i zrelosti, između semenke i ploda.

Ubrzo su talasi promene počeli da prelaze preko nas. Udarili bi nas u leđa i gurnuli napred, neko vreme vozili smo spreda zeleni a pozadi žuto-crveni, a tako smo se i osećali. Bili smo ošamućeni od zašarenelih misli, ošamućeni od tog ponovnog dočeka jeseni kome se nismo nadali. Zato smo odahnuli kad smo konačno i mi bili jednoliko ofarbani, bez opojno uzbudljivog ali iscrpljujućeg kontrasta koji nas je već savijao kao što toplota savija bimetalnu traku.



Bilo je krajnje vreme da se povrati pribranost; dojezdili smo bili do četvrtog tunela od Oplava, a iza njega je bilo prvo skretanje za Dobrun. Na samom ulasku u tunel iznad glava nam se zastrašujuće kezila zagrižena oplata tavanice, odvojena čitav metar od tkiva planine iznad. Očigledno je neki odron svojevremeno kao slamku polomio nekoliko metara debele, armirane betonske ploče, i sručio se na ulaz.

Uputivši se ka Dobrunu prešli smo preko mosta, ulili se na trasu (koja je na ovom delu pretvorena u širok makadamski put), i do istoimenog manastira vozili još malo više od kilometra. Manastir se nalazi na izlasku iz kanjona, njegova u belo okrečena crkva je ključ u kamenim vratima koja su nas upravo propustila napolje. (Iza njih su huka, buka i lomljava bile dostigle vrhunac - ni jedan od nas očigledno nije bio onaj blagosloveni sudija, pa su leto i jesen uz svađu i psovke čistili srču i sređivali dokumentaciju za sledeće ročište).

Livada oko crkve nudi pogled na vrletne čuke koje, naoštrene kao kosa žeteoca, ćute iznad krovova konaka. I još nešto nudi ta livada: na podignutom delu u dnu dvorišta, ispod nekolikih krošnji, nalazi se nadstrešnica prekrivena trskom, sa drvenim stolom i klupama ispod. I voda je u blizini, tako da za ručak i odmor ne treba tražiti bolje mesto.

Dobrun

U kanjonu i na stenovitom izdanku brda Rogovo, kao i na vrhu vrtoglavo strmog brda Orline, leže ostaci velikog srednjevekovnog utvrđenog grada koga je 1373. godine osvojio knez Lazar Hrebeljanović. Grad je od kraja XIV veka bio u posedu bosanske vlastelinske porodice Pavlovića, a po narodnom predanju potpuno i zauvek su ga porušili Turci u XV veku, posle osvajanja čitave Bosne.

Muški manastir u Dobrunu sa jednobrodnom crkvom posvećenom Svetom Blagoveštenju, podigao je u prvoj polovini XIV veka župan Pribil sa sinovima Petrom (kasnije jeromonahom Jovanom) i Stefanom, i sa suprugom Boleslavom. Stil gradnje je tipičan za srpsku sakralnu arhitekturu tog vremena. Crkva je oštećivana (naročito teško 1944. godine, kada su je Nemci digli u vazduh) ali je uvek obnavljana.

Freske u priprati su iz 1343. i 1353. godine, živopisane su zalaganjem jeromonaha Jovana; autor nije poznat. Osim medaljona sa poprsjima svetačkih likova i prizora sa triju vaseljenskih sabora, među freskama je i sedam portreta važnih ličnosti srednjevekovne srbije. Između ostalih su tu na realističan način, i u odeći svog vremena, prikazani članovi kraljevske porodice - Dušan, Jelena i Uroš - kao i ktitori crkve.

Veličina grada, njegov smeli položaj, veličanstvenost njegovih građevina i tajanstvene pećine ispod njih, golicali su narodnu maštu i onda kad su od kula i zidova ostali samo tragovi. Tako se oko Dobruna isplelo puno priča, a jedna od najzanimljivijih je upravo ona o njegovom uništenju. Legenda kaže da je u osvojenoj Bosni neosvojen ostao samo Dobrun u kome se tada nalazila kraljica Jerina, žena despota Đurđa Brankovića. Opsada nije Turcima donosila nikakve rezultate, ali se onda Jerina zagledala u komananta turske vojske. Uskoro ga je počela tajno puštati u svoje odaje, a on je obećao da će izdati svoju vojsku i oženiti se njome. Jedne noći je ušao grad u sa dve stotine konja navodno natovarenih sanducima sa blagom, spremljenim kao njegov poklon za venčanje. U sanducima su, međutim, bili Turci koji su onda pobili stanovnike, Jerinu zarobili, a grad porušili. Ako i nije tačna, ova priča svakako pokazuje kakvo je mišljenje narod imao o Grkinji Irini, poznatijoj kao ukleta Jerina, čije su teško vreme pored napada Turaka obeležili i veliki nameti. Posebno joj nije opošten kulluk uveden prilikom zidanja Smedereva.

Šest kilometara posle Dobruna ušli smo u Bosansku Jagodinu, odnosno u jedan njen zaseok nadomak još jednog mosta koji je izdaleka izgledao sumnjivo raspoložen da nas propusti preko. Zastali smo da se raspitamo o tome i načeli razgovor sa čovekom u zelenom vojničkom gunjčiću i mrkim debelim čakširama, sa pletenim vunenim čarapama i gumenim opancima na nogama. Govorio je blagim i mirnim glasom, ravnim kao jezero, i uskoro je iz bezličja nepoznatih ljudi koji se svakodnevno sreću na putu ušao u naše probuđene poglede. Pokazalo se da ne pripada tom seocetu i da ne spada u njega, kao što nije pripadao ni spadao u odeću koju je nosio. Branko Grcić, tako se zvao, bivši građanin Bosanskog Grahova. Na pomen planinarenja i planinarskih društava oči su mu zasjale, nasmešio se i počeo da nam priča svoju priču. Jagodina mu je peto mesto na kome živi od devedeset pete godine, kada je morao da ode iz rodnog mesta. U Grahovu je bio nekoliko puta predsednik opštine, a bio je i osnivač i predsednik tamošnjeg planinarskog društva "Runolist". O tamošnjim prilikama, o ljudima i zgodama, o poslovima i opštinskim planovima za razvijanje turizma i bolje povezivanje sa obližnjim Šibenikom, o natprosečnom broju fakultetski obrazovanih žitelja, umeo je još da priča rečnikom posvećenog privrednika i sa zanosom koji ga je držao sve dok se ne trgne i obazre oko sebe, upućujući nam onda stidljiv i izvinjavajući pogled. O prilikama u mestu u kome sada živi ne zna mnogo, i dok bi pričao o Jagodini reči bi mu ohladnele i postale nemarne, škrte kao u pravog seljaka. Tad bi mu spali sako i kravata, i ponovo bi bio obučen u one opanke i čakšire koje bi sa sa neprijatnim iznenađenjem primetio na sebi.

Živi u jednoj usamljenoj "turskoj" kući (u ovim krajevima muslimane zovu "Turci") na okrajku sela odmah uz most, i ne zna koliko će tamo još moći da ostane. Gazda je došao u posetu pre izvesnog vremena, upoznao se sa Brankom, ostavio broj telefona i otišao. Iako za sada nema nameru da se vrati za stalno ni da izbacuje novog stanara, pitanje je vremena kada će tražiti da se kuća isprazni. Onda će Branko krenuti da traži šesto mesto u kome će živeti.

Ali teške i jake muke uvek plitko leže ispod manjih, i malo vremena treba da se podignu do ustiju i očiju. Tako ni livada, ni reka, ni sunčano popodne, ni dve čudne prilike na biciklima, nisu našem sagovorniku za dugo svratili misli sa njegovog pravog jada: u borbama i onom paničnom povlačenju '95. godine, nestao je njegov sin jedinac. Dok je govorio o tome glas mu se ponovo menjao, naprezao se i povijao kao dotrajalo gudalo kad mora da izvlači zvuk iz obesnih žica. Gledao je u zemlju ispred sebe a ruke bi mu, umesto laganog, staloženog gestikuliranja i prelaženja preko opštinskih papira poređanih u sećanju, završile u džepovima, zategnutih laktova i utamničenih prstiju.

"A prevarili su nas, podlo. Dok smo branili Grahovo i ginuli za njega, ono je već bilo predato, precrtano, da bi se procenti teritorije naravnali onako kako je bilo dogovoreno između naših i njihovih. Zašto nam to nisu rekli? Zašto smo ginuli?"

Pričao nam je kako su sin i on zajedno planinarili. Često su išli na Šator, njihovu omiljenu planinu, i peli se do jezera na vrhu. Ali je planina "bila" i jezero je "bilo" - nije primećivao da upotrebljava to vreme. Jer ni planina ni jezero više ne postoje, nestali su i oni u onom istom strašnom, tragičnom trenutku te stihijne devedeset pete.

"Izuzetna planina je to bila. Retka i čarobna. I povrh svega na njoj to jezero, takvo da ga je trebalo samo videti: plavo, duboko, pravo alpsko, ledničko. Kao kruna na svoj onoj lepoti; čovek je mogao život provesti pored njega.", pričao nam je o svom sinu Branko.

Najpre je redom obilazio bolnice i tražio, raspitivao se. Poslednjih godina je prihvatio izvesnost koju je dugo odbacivao, pa je zaređao po mrtvačnicama. Šta je sada smisao njegovog života? Ono što bi nekome bilo tek čađavi i gorki plamen petrolejke koji smudi dane, a ne razbija noćnu tminu: nada da će jednom saznati šta se desilo sa njegovim sinom.

"I pogledajte vi sad ove planine, ova brda ovde... to je sve jako lepo, ja to vidim i voleo bih... ja sam planinar u duši, mene vuče da se popnem gore, da obiđem sve to. Ali ne mogu ovako sam, ja sam sa njim planinario, znate, nas smo dvojica uvek zajedno išli. I bojim se, da sad odem bez njega gore, ne bih izdržao, to je jako, taj osećaj mislim, to može da pokida, razumete...".

Na jednoj beslovesnoj livadi, među nesuđenim travama, ispod nesuđenih breza, iznad nesuđene reke, ispred tuđe nesuđene kuće, stoji bivši predsednik opštine Bosansko Grahovo, bivši predsednik i bivši osnivač bivšeg planinarskog društva "Runolist", bivši vlasnik jedne bivše planine i jednog bivšeg jezera. Zaprepašćeno i zanemelo gledaju u nas glava, ruke i noge isčupani iz korena, preneti ovde i zasađeni u gumene opanke kao biljka za koju se unapred zna da se neće primiti.

Preko mosta smo prešli ćutke, malo preko pragova, malo preko čeličnih traka koje su još uvek postojale na njegovoj drugoj polovini. Iza je bio kratak tunel, a zatim smo ponovo naišli na deo trase koji se očigledno retko koristio. Skoro ceo kilometar smo vozili zaraslom stazom, kroz žbunje i mlade boriće između kojih je ostalo taman toliko mesta da se može proći.

Na jednom mestu je odron ujeo brdo pa smo morali da siđemo sa bicikala i pažljivo se prebacimo preko par metara širokog klizišta, sa nogostupom širokim koliko da se stane na njega. Ispod je bila strmina koja se završavala na kamenju i u reci, i eventualni pad bi sigurno doneo neprijatne posledice. Kod seoca Okrugla podloga je ponovo postala dobra i takva je ostala sve do nadomak Višegrada, kada se trasa utopila u asfalt lokalnog puta.

Na samom ulasku u Višegrad prošli smo poslednji tunel i obreli se pred ponešto zabačenom autobuskom stanicom. Tu smo, u ime nekoga ko onog dalekog februara '74. godine nije stigao na poslednji polazak iz stanice u Užicu, završili putovanje uskom prugom. U ime tog zakasnelog, nesuđenog putnika, konačno smo stigli onoga čije smo tragove sledili više od sedamdeset kilometara, onoga ko nam je izmicao u tunelima i serpentinama "osmice" i gubio se u zadimljenim daljinama dvadeset pet godina daleke prošlosti. Lokomotiva ćire je stajala na ledini pred nama.

Rasla je iz trave, zatečena munjevitim tokom vremena. Jer tako je malo prošlo od dolaska na stanicu u danu koji je ličio na sve prethodne dane; tek što je utihnuo pozdravni pisak, tek što su putnici izašli iz vagona, još se para u kotlovima nije počela da hladi, kondukter još nije pozatvarao vrata - a već su nestali i šine, i stanica, i vagoni, i putnici. Još je bilo uglja u tenderu, a već je rđa kao tiha plaha kiša pokrila dimnjak i kotao, već su poznata ali čudno ostarela lica mašinovođa počela da izdaleka šaraju zamišljenim i setnim pogledima preko točkova i kroz poluge regulatora.

Gde su one mlade i snažne ruke da povuku kočnicu i puste paru u gvozdene mišice? Gde je ona plava šapka da dune u pištaljku i podigne palicu sa znakom za slobodan polazak? Ima toliko posla, treba žuriti, treba proći kroz kanjon i preko tolikih mostova, treba nadmudriti tunel Aleksandar, popeti se na Šargan, treba stati na tolikim stanicama, treba do mraka stići do Užica. Treba se pozdraviti sa svim onim poznatim licima, velikim i malim, koja čekaju da voz prođe baš pored njihove kuće, baš pored njihove livade, da stane baš na njihovoj stanici. Ovaj neće krenuti u školu dok ne čuje pisak; onaj neće stići na posao ako se ne popne u vagon na okuci na kojoj uvek uskače. Kasniti se neće. Ako je neko spor nije i lenj, i zato je strpljenje pri kraju. Još samo trenutak, i lokomotiva će krenuti i bez mašinovođe, otpravnika i konduktera. Ni gvozdene zmije joj neće biti potrebne: kao što stari vo, nekim čudom ostavljen da na miru proživi preostale dane, sam izlazi s proleća i jeseni na njivu koju je godinama orao i lagano korača po njoj vukući nevidljivi plug, tako će i ova starica svakog časa zaorati ka Užicu putem koji napamet zna i pamti u svojim čeličnim nogama.

A noću, dok ljudi spavaju, kakve snove sanjaju stare lokomotive?


Višegrad nas nije zadržao dugo, tek koliko da se snabdemo provijantom i da se neprijatno iznenadimo cenama. Kasnije su nam rekli da je u inače skupoj RS, Višegrad verovatno najskuplje mesto. Hranu je u proseku trebalo za polovinu ili duplo više platiti nego u Srbiji. Ono "duplo" se uglavnom odnosilo na proizvode uvezene odavde, i izgleda da se tamo za njih nikako ne treba hvatati.

Prijatniji su bili rezultati raspitivanja za put. Primičući se kraju naše vožnje trasom ćire, počeli smo da razmišljamo o tome kako bi bilo lepo iz Višegrada otići do Zaovina, umesto da se vraćamo do Vardišta ili Kotromana. Kako to često biva, sa smanjenjem udaljenosti su informacije bivale sve povoljnije. Oni koji su živeli daleko, u Dobrunu, pominjali su nam kozju stazicu koja od jednog mesta iznad Višegrada ide do našeg cilja. Sa primicanjem Višegradu ta je kozja staza postajala sve bolja, a u samom gradu je napredovala do kvalifikacije "solidan šumski put". Dileme više nije bilo, zadovoljno smo odlučili da krenemo tim novim pravcem - preko Višegradske Banje i sela Dubova u Srbiju, do Zaovina.

Pre odlaska smo otišli do starog mosta koji samuje među ružnim i njega nedostojnim kućama na obe obale. Nedaleko od njega, na mestu u centru grada na kome je do pred rat bila džamija, sada je parkić, trava. Rušili su oni nama, ali smo ga majci i mi njima. Bosna je puna negovanih travnjaka sa travkama svih veroispovesti.

Do Višegradske Banje, šest i po kilometara udaljene od višegradskog mosta, pošli smo putem koji uz Drinu i oko Tare ide ka Perućcu.

Graditelj mosta u Višegradu, Mimar Sinan, bio je dvorski nadarhitekta sultana Sulejmana Veličanstvenog.

Most je na sredini visok 13,8m, a počiva na deset stubova. Kamen od koga je zidan - tesana sedra - donošen je iz Banje, nizvodno na desnoj obali Drine.

Kada je završen bio je jedan od najlepših i najvećih mostova u carstvu, ali ogradu nije imao sve do 1896. godine. Tada su na njegovim ivicama izrađeni metar visoki i šezdeset santimetara debeli kameni zidovi.

Na sredini mosta je u vreme Prvog srpskog ustanka bila podignuta kula od drveta, ružna ali od strateškog značaja. Imala je vrata koja su se preko noći zatvarala i sprečavala prolaz, a u njoj su bili vojnička straža i carinski službenici. Uklonjena je 1886. godine.

Kad smo skrenuli za Banju trebalo je uz potok i kroz šumu, kroz zanosni drvored topola, preći još 2.5km solidne uzbrdice. Tako je počelo naše penjanje na Taru. Banja je bila dostojan završetak zaista prijatnog prvog dela naše nove etape, i odmah nam se svidela. Odisala je prijatnom i snenom atmoferom zelene oaze smeštene u uzanom procepu između dva brda. I pored takvog položaja, imala je dosta sunca i bila svetla čak i u oktobarskom predvečerju. Bilo je tu samo par kuća (a ako ih je bilo više, bile su dobro sakrivene u šumi), pa jedna kafana i veliki hotel. Gostiju je bilo malo i mir je bio očaravajući. Hotel je spolja u stanju laganog ali sigurnog propadanja, ali se unutra još drži. Kafana se nalazi na steni iznad ostataka originalnih banjskih prostorija iz turskog vremena, i ima sjajnu baštu. Voda iz zemnoalkalnog izvora u Banji pomaže kod reumatičnih oboljenja.

Malo iza hotela prestaje asfalt i počinje dobar makadam koji je trebalo da nas vrati u Srbiju. Ali tek sutra... procenili smo da ćemo pre mraka stići najviše do oko pet kilometara udaljenog Dubova, i to ako ne bude nepredviđenih teškoća. Sve se ipak dobro odvijalo. Uspon je bio konstantan ali ne preterano težak, šuma je bivala sve lepša što smo se više peli. Sada je svuda oko nas bilo jasika, a to drvo ima jednu od najlepših jesenjih haljina. Svojim jarko crvenim, zaokrugljenim, tankim i laganim lišćem jasike su treperile i onda kada nismo mogli da osetimo ni najmanji dašak vetra. Nežni čigrasti dlanovi hvatali su i najmanji zrak okopnelog sunca i zatim, prelamajući i bojeći škrtu svetlost, meseći je kao kolačić, vraćali svetu udesetostručenu blistavu lepotu.

Jedan automobil na izlasku iz Banje i jedan natovareni kamion koji je pažljivo puzio niz seprentine, bili su sav saobraćaj na koji smo naišli. Šta je bilo u kamionu mogli smo samo da nagađamo, ali je sigurno da je bilo nešto isplativo. Jer, pedarali smo jednom od švercerskih maršruta između Srbije i Republike Srpske, stazom kojom se granica prelazi u divljini, tiho i u intimnom društvu, daleko od carine, carinika i policije - što je svakako kvalitet koji visoko cene mnogi poslovni ljudi.

Do Dubova nije bilo ni jednog sela ni kuće, osim što smo u par navrata kroz granje mogli da na udaljenim i strmim stranama susednih brda primetimo majušne zaseoke. Bili smo usamljeni na tom planinskom putu, da, i nismo znali gde ćemo spavati, ali su samoća i sitne brige u dnu srca poput kontrapunkta isticali raskošnu magiju prirode. Bili smo ushićeni, zasenjeni završetkom ovog dana.

Kad se iz šume izađe na greben, objasnili su nam u Banji, Dubovo je već na vidiku. Tako je i bilo: kroz sve gušće strune sumraka ugledali smo prve bele kuće i crvene krovove na livadama ispred nas. Nekako nismo bili raspoloženi da postavljamo šator, pa smo odlučili da u selu upitamo za prenoćište. Nadali smo se bar nekom seniku. "Ko 'e?", pipnuo nas je odnekud iza vajata, u jednom dvorištu na okuci, ženski glas. Šta da odgovorimo? Ko smo mi, zaista?

"Gosti!"
"Koji gosti?"
"E pa, gosti! Stigli gosti!"
"Milane, jes' ti to?"
"Nije Milan, mi smo!"
"A koji ste?"

Glas je za sobom do nas dovukao stariju ženu u crnini. Morali smo se baciti na objašnjavanje, a nismo znali odakle da počnemo. Kad smo nekako spakovali naše biografije i protekla dva dana u par rečenica, pa došli na ono što smo hteli, ona je počela da se izvinjava: upravo daje četrdeset dana mužu, a i sama je u kući pa nije zgodno... Uputila nas je prema vatri koja je iz udaljenog dvorišta grizla već ugojenu tamu. "Pitajte tu, sigurno će vas primiti...", ispratila nas je do kapije, jednako se izvinjavajući.

Vatra je gorela ispod kazana za pečenje rakije, a domaćin i njegov sin su nas pozvali u kuću. Tako smo svoja tela, probuđena u Mokroj Gori, podmazana pretopom pa zamorena naletom agresivne jeseni u kanjonu Rzava, konačno smestili pored toplog šporeta. Ljuba je kasnije sa Borom, našim domaćinom, otišao da prekontroliše osetljivi proces proizvodnje rakije, i na večeru su se vratili zadovoljni rezultatima i pričljivi.

Spavali smo u sobi na čijem je jednom zidu visila retuširana crno-bela fotografija mladenaca. Majstor je odnekud smatrao zeleni ton za posebno elegantan, pa su Boro i njegova žena bili u tom sudbonosnom danu prikazani sa zelenkastim osmesima na licima koja su zračila zelenkastom verom u lepu zelenkastu budućnost. Ona je imala zelenkasti veo na glavi, on zelenkastu kragnu košulje na crnom odelu. Veo se u jednom trenutku otkačio sa mladine glave i pao na mene. Tek kada mi je pokrio oči, shvatio sam da će mi to biti san za tu noć.